Nikada nisam volela upotrebu prisvojnih zamenica u životu, i u odnosima s ljudima. Pa sam tako prezirala potrebu da se ima „moj“ frizer, „moja“ kozmetičarka, „moj“ pedikir, „moj“ mesar... pa još i „moja žena“ za sir i kajmak, „žena“ sa „domaćim“ jajima, te „žena“ za veliko spremanje... Dovoljno je bilo reći „žena“ ili „moja Desa“, pa je time bilo sve rečeno; označen položaj i status, izvršena podela uloga, pravo, svojina... ,,Sir samo kupujem kod moje Dese subotom“, ili „doneće mi moja Javorka taze... moram da požurim da ne ode“, slušala sam prijateljice. Ja sam kupovala uglavnom u samoposluzi kad mi i šta mi zatreba. Od kada sam prestala da imam rođake sa sela koji prave sir i kajmak, i od kada je iščileo onaj lepi običaj da ti kada pođeš za Beograd „urede“ jednu koku, nisam verovala u „domaće“ i „taze“.

Gledala sam prijateljice kako svoje ,,žene“ oslovljavaju sa „ti“, a i one njih, zapitkuju jedna drugu o ukućanima, je l' „mali“ diplomirao, kako svekrvin „šećer“... Ne mogu reći da mi to ponekad nije delovalo simpatično i, što bi se reklo, ljudski i toplo, iako preko tezge, ali ja jednostavno nisam imala smisla za ćaskanje, pa mi ni intimiziranje po pijacama nije išlo od ruke. A nije da nije bilo onih koji bi mi rekli „ovde sam svaki dan“ na toj i toj tezgi, a ja posle samo gledam da je nekako zaobiđem. Jer, ako ste dva puta slučajno kod jedne žene kupili rotkvice ili brokoli, već će vas sledeći put pitati je l' vam muž voli papričice... No, s vremena na vreme taj se moj stav pokazivao kao krajnje nepraktičan, naročito u vreme opštih nestašica, kada sam se prisećala onih priča moje majke o kupovanju „ispod tezge“, ali uzalud – ostadoh zauvek bez „moje Dese“ i „moje žene“, a i bez domaćeg i taze.

Ni sa frizerkama i kozmetičarkama nisam prošla bolje... svojatanje mi nije išlo od ruke. I tako dok su moje prijateljice u frizeraju za jednu cenu dobijale dva tretmana (frizuru i savet), ja sam zavidela holivudskim glumicama, ne na frizurama, nego na ličnim psihijatrima.

Kada se okućih postadoše aktuelni majstori. „Je l' imaš nekoga za veš-mašinu, ne ispušta vodu“ ili: „Crko mi bojler, je l' imaš nekoga?“. „Neko“ je obično bio majstor za sve, nekada domar, kućepazitelj, a kasnije „neko“ iz komšiluka, penzioner, nastavnik s malom platom, ili jednostavno neko ko voli da „čeprka“, a i voli da popije koju. Ove „neke“ je obično preporučivao predsednik kućnog saveta. Plaćalo se „koliko date“, što je obično značilo da ga preplatite, jer niko ne bi da se bruka za male pare.

Posle intervencija onoga „ma, nema problema, komšinice“ obično ste morali ipak da zovete pravog majstora (onog „nekog“ od komšije ili prijatelja), taj je imao tarifu, ali nikada niste dobijali račun. Ako ste se i usudili da ga potražite, mogli ste odmah i da se postidite, jer majstor vas je u stvari štedeo: „ovo vam je cena bez PDV-a, ako pišem račun moram da dodam PDV“, a vi samo odmahnete. Pravilo je bilo i ostalo da imate „preporuku“, jer majstori iz oglasa su mogli da vas oderu a da ne možete da se požalite makar onom ko vam ga je preporučio.

Jedina njihova prednost bila je u tome što dolaze odmah, na sve druge: „moje“ „tvoje“ „naše“ i „neke“, morali ste da popričekate, prosto to im je u opisu posla – ako ti trebam a ti me čekaj „ja ću sigurno doći, samo me čekaj dugo“, tako nekako je glasila ta pesmica. No, vremenom kako su kućni aparati starili i crkavali, vi ipak shvatite da treba da imate svog majstora bar za elektriku, pa je tako taj nečiji i taj „neki“ postajao i vaš. „Neki“ je sada postao „onaj naš“.

Kako se tehnika usavršavala, i stigli kompjuteri, familija se proširivala još za jednog „nekog“ „našeg“ ili „mog“. Odmah posle prvih kako-tako uspešnih koraka s kompjuterom nastaje ono poznato: „imaš nekoga, poludeću nestao mi dokument...“ ili „daj, molim te, pošalji mi onog tvog crći ću, izgleda crko mi kompjuter, ekran mi skroz crn...“. I tako od prilike do prilike, dok vam jednoga dana taj „neki“ ne kaže: od sada ću ja da vam održavam kompjuter, ne može po njemu da vam prčka svako, lepo pozovete mene... ja sam od sada „vaš“... I shvatite – došla nova era u tržišnim odnosima.