Dakle, možemo da odahnemo. Ministar Rasim Ljajić, povodom navodnih evropskih primedbi oko emitovanja serije „Moj rođak sa sela” na nacionalnom servisu, izjavio je ovih dana da je dobio uveravanja da su u Hagu veoma zadovoljni informativnim programom RTS-a i da na taj segment javnog servisa nemaju nikakvu kritiku.

Ministar Ljajić očigledno nije svestan šta je rekao – iz ove majušne rečenice viri groteskna istina da smo kao društvo, u celini, na jednom velikom, neprestanom ispitu, te da je mera zadovoljstva Brisela ili Haga, glede načina na koji se informišemo i zabavljamo, srazmerna našim šansama da uđemo u takozvanu demokratsku porodicu Evrope. Ova rečenica na najdirektniji način otkriva gorku istinu o suverenosti Srbije – priča o „Velikom bratu” sada dobija apsolutno vidljive obrise, a činjenica da jedan naš ministar kaže da možemo da budemo zadovoljni jer u Hagu nemaju primedbe na naš informativni program, ključni je dokaz da je suverenitet Srbije jedan dosta relativan pojam.

Sloboda informisanja, o kojoj se toliko govori u ovoj zemlji, ispostavlja se upravo na ovom slučaju kao omeđeni prostor, čije granice ispostavlja centrala, neki novi, kaobajagi nevidljivi, Kremlj, koji budnim okom posmatra da li se pravilno razmišlja i šta se govori u takozvanim nesolidnim područjima. Naši ministri se tako ispostavljaju kao neka vrsta kurira za vezu između centralnog komiteta i baze, pa kad nam poručuju da, za sada, centrala nema primedbi na naš informativni program, mi možemo da odahnemo.

Ali, da li stvarno možemo da odahnemo? Kontrolisana sloboda informisanja (a ovim povodom se ispostavilo da se na dnevni red stavlja i sloboda umetničkog stvaralaštva, jer je cela priča i pokrenuta oko navodno neprihvatljivih ideoloških stavova u dramskoj seriji „Moj rođak sa sela”), ne može biti sloboda o kojoj smo sanjali. Već samo stavljanje okvira „pravilnog razmišljanja” bolno podseća na diktate ideoloških vunenih vremena, da bi bilo ko, slobodarskog duha i intelektualnog poštenja, ovakve pohvale informativnim programima nacionalnog servisa mogao da prihvati s oduševljenjem. Jer se upravo ovakvim pohvalama nacionalni servis ispostavlja kao neka vrsta produžene ruke kaobajagi imaginarnog centralnog komiteta, koji pokušava ne samo da nas nauči slobodi i demokratiji, nego i da nam te dve ideje utuvi u glave.

Zanimljivo je kako ovim povodom nije reagovalo nijedno slobodarsko novinarsko udruženje, ni zavisno ni nezavisno, kao da je svima ovde prirodno da budemo zavisni. Da Hag, ili Brisel, hvale ili kritikuju način na koji se informišemo. Nekada je u ovoj zemlji bilo intelektualaca koji su imali petlje da se suprotstave bilo kom političkom i ideološkom diktatu – štaviše, tako su se nekad pravile herojske biografije. Neposlušnost, odnosno odbijanje da se živi i misli po direktivama Moskve, centralnog ili gradskog komiteta, potreba da se prekoračivanjem postavljenih granica izbori pravo na slobodu mišljenja i govora, na neprilagođenost, bila je pitanje intelektualne časti. Danas, kao da je većina pristala na poštom poslate istine, gotove okvire i dozvoljene teme. Ćutanje srpske intelektualne i umetničke javnosti povodom ovog slučaja, ne govori možda ništa o nama danas – možda najviše govori o strogoći novog centralnog komiteta, sa kojim nema šale.

Ako je tačno da su neki visoki funkcioneri direktoru javnog servisa brzopotezno poslali SMS, sa tekstom „Hitno menjaj rođake”, onda ova priča neće imati srećan kraj.

Ne samo zato što je odbacivanje rodbine u Srbiji oduvek bilo loše znamenje, već zato što je pokušaj da se zadovolji gospodar, jednostavno – nemoguća misija.

www.mirjanabm.com