Ljudi su čudna sorta.

Završavamo svoje svakodnevne obaveze, krećemo se Odavde do Tamo, pa ponovo nazad. Kupujemo, radimo, pijemo piće sa prijateljima posle posla. Žalimo se i uzdišemo. Zaljubljujemo se jedni u druge i zameramo se jedni drugima. Ali se zapravo ne vidimo. Bar ne sve koji su nam pred očima.

Savet Evrope sponzoriše ovog leta događaje širom Srbije pod nazivom „Živa biblioteka”. Ideja je da biblioteku, umesto knjiga, zapravo čine ljudi koji predstavljaju manjinske grupe, uključujući Rome, homoseksualce, osobe sa invaliditetom i ratne veterane. Posetioci biblioteke mogu da pozajme „knjigu” i razgovaraju sa njom. Kamp u Beogradu biće postavljen u oktobru.

Meni je zanimljiva činjenica da nam je potrebno da nas Savet Evrope upozna s ljudima koji žive svuda oko nas, kao komšije, kolege, prolaznici na beogradskim ulicama. To je klasičan ,,Mi/Oni” pogled na društvo. Oni su među nama (i kada kažem „nama” već pravim sramnu razliku između sebe i bilo koga drugog), a ipak toga nismo svesni dok nam ih neko kao Savet Evrope ne pokaže.

Iako se „Živa biblioteka” organizuje u Srbiji, ovakva perspektiva o „drugim ljudima” nije ograničena ni na jednu pojedinačnu zemlju. Čuo sam opise Srbije kao poprilično homogene države. Ali ovo nije baš tačno koliko neki ljudi misle da jeste. Homogenost funkcioniše dobro kada je u pitanju mleko, na primer, ali kulturu, društvo ili civilizaciju homogenost čini poprilično dosadnom.

A šta je sa drugim grupama koje smo odlučili da ne vidimo? Onima koji čačkaju nos, loše se parkiraju, pljuju po ulici, laktaju se, onima koji su nepristojni i bezosećajni, i svima ostalima koji su deo naše svakodnevice ali čije smo postojanje odlučili da isključimo iz svog vidokruga.

Da ne pominjem da RAZGOVARAMO sa njima! Bože sačuvaj!

Mi volimo da osnivamo grupe i obrasce. Volimo da sve naše patke budu postrojene odvojeno od naših pilića i naših uličnih muzičara. To je lak način da posmatramo svet. Umesto da kažemo „ovi ljudi su kao ja” – u njihovim snovima, težnjama, vrednostima koje neguju i nadama – mi kažemo „ovi ljudi izgledaju kao ja”. Očigledno, to zaključujemo jer mislimo da je to što sudimo o knjizi po koricama najbolji način.

Kada formiramo svoje male grupe i iscrtamo krug oko sebe, mi nastavljamo da postavljamo pravila koja sve ostale zadržavaju napolju. Mi ćemo raditi samo sa ljudima iz svog kruga. Mi ćemo se družiti samo sa ljudima iz svog kruga. Venčavaćemo se unutar kruga. I umrećemo unutar kruga.

To je poprilično sumoran pogled, sigurno. I nije uvek istinit, naravno. Ali pojam „Žive biblioteke”, krugova, segregacije čačkača nosa i njima sličnih su široko rasprostranjene generalizacije – što znači da su generalno tačne. Ovo ovako govorim da vi (znate kome sada govorim) ne biste sada skočili i rekli „Ja imam prijatelja Roma!” ili „Ja tolerišem ljude koji pljuju po ulici!”.

Naravno da tolerišete. Naravno da SVI to radimo. Ali ih prosto ne vidimo.

Amerikanac u Beogradu