Стајао је на улици и чекао превоз. Чекање се отегло. Хладни ветар фијукао је ледећи ситне пахуље снега на тротоару. На аутобуској станици владала је уобичајена тишина. Уморни људи који су се враћали са посла мислили су само на то када ће стићи кућама. Сва лица, уоквирена вуненим капама, подигнутим крагнама и тешким шаловима, имала су исти суморни израз. Фарови аутомобила парали су мрак а он од дуга времена поче да броји најскупље аутомобиле, моћне, снажне и толико различите од његовог ,,југа” који одавно неупотребљив чами на паркингу иза зграде.

Не знајући зашто, пао му је на памет дијалог из Бекетовог ,,Годоа”, када један јунак каже другом: ,,Како би било да се обесимо?”. Гласно се насмејао, а остали чекачи на станици зачуђено су га погледали. Сетио се онда, и то не зна зашто, Борхеса и његовог ,,Чекања” у коме пише: ,,Године самоће су га научиле да дани, када се затворе у сећање, теже да се изједначе, али да нема ниједног дана, ни затворског ни болничког, који не носи изненађења”.

Накашљао се и направио неколико корака у страну. Какво је изненађење могао да очекује ту, у зимској ноћи, на аутобуској станици на којој се не дешава чак ни оно најбаналније – долазак аутобуса? А онда... ту испред њега, угледао је на коловозу барицу на којој се преламала светлост скромног новогодишњег украса накаченог на бандеру. У њој је лежала новчаница. Изгледала је час крупна, час мала, зависно од мрешкања воде. Боја јој се непрестано мењала због одсјаја неке светлеће рекламе. Померио се, наизглед нехајно, да не би скренуо пажњу других и сагнуо се као да чисти ногавице панталона покушавајући да је боље осмотри. Била је то: хиљадарка! Лежала је ту, недалеко од њега, и полако се ледила.

Шта да учини? Да пита неког од присутних чекача да можда није њему испала? Али како би тај то могао да докаже? У сваком случају, помислио је да треба да је узме јер ће иначе пропасти у води. Узети?! И шта? Присвојити туђе? Можда је треба однети у најближу полицијску станицу? Али ко зна колико треба ићи до ње по мразу и кошави? Не, то је глупо. Новчаница је сад ничија, односно – његова. Узеће је, однети кући и ставити на термопећ да се осуши. Да, уколико му нису исекли струју због неплаћеног рачуна. Удахнуо је дубоко, скинуо рукавице, закорачио напред, сагнуо се и дохватио крај новчанице. Истог тренутка схватио је са ужасом да се она заледила. Ипак, повукао је још једном за незалеђени део који је штрчао. Новчаница се поцепала.

,,Склони се!”, рекао је власник грубе чизме чија је потпетица ударила неколико пута по смрзнутој површини баре. Снажна шака извукла је хиљадарку из крхотина леда. Одскочио је у страну јер је аутобус баш тада наишао. Возач је бесно трубио, а он се у последњем тренутку повукао у мрак чекаонице. Гомила је покуљала у аутобус. Врата су се, затим, са шкрипом затворила, а аутобус је наставио даље. Испрскан прљавом водом, снегом и блатом остао је сам на станици. Ни хиљадарке, ни барице више није било. Остао је само широки траг точкова аутобуса који је својом тежином све избрисао и распршио.

У руци је држао крајичак папира који је припадао: новчаници.