Tog dana, jedva je čekao da dođe kući i svali se u naslonjaču. Upalio je i odmah ugasio televizor. Isključio je i fiksni i mobilni telefon. I, taman da utone u dremež i oslobodi se svih briga začula se isprekidana, učestala zvonjava na vratima. Umorno je ustao, otišao u predsoblje i pogledao kroz špijunku. Ispred ulaza stajala je, vidno uzbuđena, kršeći ruke, predsednica kućnog saveta. Prevrnuo je očima, uzdahnuo i otvorio vrata.

,,Podnosim ostavku”, izgovorila je drhtavim ali odlučnim glasom.

,,Gospođo...”

,,Ne mogu više ovo da trpim! Imam sedamdeset pet godina, ne treba mi to više u životu. Osećam se poniženo i uvređeno. Vi ste potpredsednik i zato vas zvanično obaveštavam o ostavci.”

,,Uđite, molim vas, nema smisla da stojite u hodniku”.

,,Neka, hvala, želim da ostanem ovde. Hoću samo da se sve to što pre završi!”

,,U redu, ali, šta se desilo, zašto to činite?”

,,Neću više da moljakam nikog da plaća pranje stepeništa. Počeli su da se izdiru na mene, da me optužuju. Onaj sa prvog sprata hoće da plati tek pošto plate oni sa poslednjeg, jer naša zgrada nema lift, pa, procentualno, oni odozgo najviše prljaju stepenište”.

,,U redu, zato smo i uveli skalu za plaćanje...”

,,Da”, zasuzila je „ali ni posle toga oni ne vade pare iz džepa! Sem toga, onaj par sa drugog sprata nikad nije kod kuće, kažu mi da ih slobodno potražim kasnije uveče? Pa kad to kasnije, komšija, recite vi meni? Da tumaram u sitne sate po rođenoj zgradi kao da nisam pri sebi? Oni treći kažu da ne mogu da izdvoje dvesta dinara mesečno...”, usplahireno je počela da seče vazduh rukama.

,,Ne znam na koga mislite, ali, možda ... zaista ne mogu da izdvoje toliko...”

Ni sam nije znao zašto, ali pokušavao je da opravda komšiluk iako je bio svestan da nikome iz zgrade tih dvesta dinara nije predstavljalo udar na kućni budžet.

,,Ma, ko to ne može od njih? Baš su – ti – oni što su upravo kupili nova kola. Pa, kako ja mogu, penzionerka sa crkavicom od primanja?’’

,,Znam, u pravu ste...”, spustio je pogled i ugledao iznošene stare cipele na njenim stopalima.

,,Kupila sam dva otirača za cipele i postavila ih u hodnik, sredstvo za čišćenje, krpe... sve sam sama nabavila i ne tražim da mi to refundiraju jer znam da niko neće... ali nemaju prava da viču i da mi zatvaraju vrata ispred nosa!”

,,Oh, izvinite, nisam to znao... Recite mi kako i koliko mogu da vam pomognem... htedoh da kažem, koliko treba da dam...”, zamuckivao je nespretno.

,,Ne treba niko meni da pomaže, pa to je valjda za opšte dobro!”

,,Izvinite, nisam hteo da... pogrešno sam...”

,,Gledam vas sve, svakodnevno, kako mirno prolazite pored opušaka u hodniku, kako vam deca preskaču barice od otopljenog snega sa čizama, kako bacate na pod hrpe reklamnog materijala iz poštanskih sandučića iako sam za to postavila posebnu kantu sa kesom... Niko se od vas ne pita ko to posle skuplja i odnosi. Nije vas briga! Kako li vam stanovi izgledaju, komšija, kada vam ne smeta šugav hodnik zgrade!”

,,Sve ste u pravu. Ali, pogledajte šta nam se sve u zemlji događa, ovo je ipak manji problem, mada... Znam da se vama to direktno obija o leđa... ali... Ja sam plaćao redovno, bar to pranje... i pikavci nisu moji... prestao sam da pušim... a ni ranije nisam bacao... Na kraju krajeva, molim vas, još jednom razmislite o ostavci.”

,,Ne, ne, ne! Slušajte: ništa meni i dalje ne bi bilo teško da mi sinoć, kao vrhunac celog ovog haosa, nije došao onaj iz podruma, što smo mu dozvolili da otvori kafić, i najcrnje me optužio.”

Progutala je nekoliko puta vazduh i obrisala znoj sa čela.

,,Optužio me da mu nisam vratila kusur sto dinara od prošlog meseca! Zamislite! Ja?! Ja, koja nikada u svom životu nisam ostala nikome dužna ni deset para! Ja, koja o tome vodim računa toliko, da uvek pre ostanu meni dužni nego ja nekome, i zato mi je prekipelo! On će meni da sam lopov, sram ga bilo! Lepo ste rekli, malopre, šta nam se sve u zemlji događa, otimačina na sve strane, razbacivanje, kriminal... On će meni da sam mu ostala dužna sto dinara! Oka cele noći nisam sklopila, izlazila sam napolje, šetala, vraćala se, bojala sam se da će me na kraju udariti kap! Tražila sam vas celog dana ali niste bili tu. Najzad, našla sam vas i evo ponavljam”, spustila je šaku na grudi i nastavila, ,,shvatite ovo kao moj neopozivi moralni čin: podnosim ostavku!”