Тог дана, једва је чекао да дође кући и свали се у наслоњачу. Упалио је и одмах угасио телевизор. Искључио је и фиксни и мобилни телефон. И, таман да утоне у дремеж и ослободи се свих брига зачула се испрекидана, учестала звоњава на вратима. Уморно је устао, отишао у предсобље и погледао кроз шпијунку. Испред улаза стајала је, видно узбуђена, кршећи руке, председница кућног савета. Преврнуо је очима, уздахнуо и отворио врата.

,,Подносим оставку”, изговорила је дрхтавим али одлучним гласом.

,,Госпођо...”

,,Не могу више ово да трпим! Имам седамдесет пет година, не треба ми то више у животу. Осећам се понижено и увређено. Ви сте потпредседник и зато вас званично обавештавам о оставци.”

,,Уђите, молим вас, нема смисла да стојите у ходнику”.

,,Нека, хвала, желим да останем овде. Хоћу само да се све то што пре заврши!”

,,У реду, али, шта се десило, зашто то чините?”

,,Нећу више да мољакам никог да плаћа прање степеништа. Почели су да се издиру на мене, да ме оптужују. Онај са првог спрата хоће да плати тек пошто плате они са последњег, јер наша зграда нема лифт, па, процентуално, они одозго највише прљају степениште”.

,,У реду, зато смо и увели скалу за плаћање...”

,,Да”, засузила је „али ни после тога они не ваде паре из џепа! Сем тога, онај пар са другог спрата никад није код куће, кажу ми да их слободно потражим касније увече? Па кад то касније, комшија, реците ви мени? Да тумарам у ситне сате по рођеној згради као да нисам при себи? Они трећи кажу да не могу да издвоје двеста динара месечно...”, усплахирено је почела да сече ваздух рукама.

,,Не знам на кога мислите, али, можда ... заиста не могу да издвоје толико...”

Ни сам није знао зашто, али покушавао је да оправда комшилук иако је био свестан да никоме из зграде тих двеста динара није представљало удар на кућни буџет.

,,Ма, ко то не може од њих? Баш су – ти – они што су управо купили нова кола. Па, како ја могу, пензионерка са цркавицом од примања?’’

,,Знам, у праву сте...”, спустио је поглед и угледао изношене старе ципеле на њеним стопалима.

,,Купила сам два отирача за ципеле и поставила их у ходник, средство за чишћење, крпе... све сам сама набавила и не тражим да ми то рефундирају јер знам да нико неће... али немају права да вичу и да ми затварају врата испред носа!”

,,Ох, извините, нисам то знао... Реците ми како и колико могу да вам помогнем... хтедох да кажем, колико треба да дам...”, замуцкивао је неспретно.

,,Не треба нико мени да помаже, па то је ваљда за опште добро!”

,,Извините, нисам хтео да... погрешно сам...”

,,Гледам вас све, свакодневно, како мирно пролазите поред опушака у ходнику, како вам деца прескачу барице од отопљеног снега са чизама, како бацате на под хрпе рекламног материјала из поштанских сандучића иако сам за то поставила посебну канту са кесом... Нико се од вас не пита ко то после скупља и односи. Није вас брига! Како ли вам станови изгледају, комшија, када вам не смета шугав ходник зграде!”

,,Све сте у праву. Али, погледајте шта нам се све у земљи догађа, ово је ипак мањи проблем, мада... Знам да се вама то директно обија о леђа... али... Ја сам плаћао редовно, бар то прање... и пикавци нису моји... престао сам да пушим... а ни раније нисам бацао... На крају крајева, молим вас, још једном размислите о оставци.”

,,Не, не, не! Слушајте: ништа мени и даље не би било тешко да ми синоћ, као врхунац целог овог хаоса, није дошао онај из подрума, што смо му дозволили да отвори кафић, и најцрње ме оптужио.”

Прогутала је неколико пута ваздух и обрисала зној са чела.

,,Оптужио ме да му нисам вратила кусур сто динара од прошлог месеца! Замислите! Ја?! Ја, која никада у свом животу нисам остала никоме дужна ни десет пара! Ја, која о томе водим рачуна толико, да увек пре остану мени дужни него ја некоме, и зато ми је прекипело! Он ће мени да сам лопов, срам га било! Лепо сте рекли, малопре, шта нам се све у земљи догађа, отимачина на све стране, разбацивање, криминал... Он ће мени да сам му остала дужна сто динара! Ока целе ноћи нисам склопила, излазила сам напоље, шетала, враћала се, бојала сам се да ће ме на крају ударити кап! Тражила сам вас целог дана али нисте били ту. Најзад, нашла сам вас и ево понављам”, спустила је шаку на груди и наставила, ,,схватите ово као мој неопозиви морални чин: подносим оставку!”