Филолошки факултет у Београду предузео је једну хвале вредну акцију: ,,Дан отворених врата” понудио је будућим бруцошима прилику да се упознају са факсом, са професорима, са планом и програмом и, најважније, са циљем студирања. Неки ми људи рекоше да бих свој колумнистички ангажман макар понекад могао да усмерим и у афирмативном смеру, али ће бити затечени чињеницом да једна, ето, таква колумна има за тему баш факс – па још данас, када се целокупна домаћа производња дрвља и камења базира баш на тој теми (наравно, онда кад се не бави дневним политичарењем). Неко ће још наћи и да је неумесно ово глорификовање ,,рекламе за образовање”, али код нас су некултура и необразовање много боље схватили дух епохе, па се рекламирају даноноћно; изреке ,,ћутање је злато” и ,,паметнији попушта” схваћене су донекле превише буквално. Ево неких конкретних разлога зашто су овакве акције потребне.

Главна невоља Факултета превазилази саме његове проблеме – она лежи у очигледности тих проблема, у чињеници да човеку не треба никаква нарочита упућеност да би на сваком кораку уочио смешне дисфункције. Е, сад, онај који људима ,,маже очи” – премда се не убраја у поштене играче, макар спада у марљивце – показује сталну вољу да проблеме барем замаскира; Филолошки факултет се, међутим, гнуша једног оваквог бешчашћа и храбро истрајава у идеји да је срамота крити своју прљавштину – наш факс ће већ бруцошу да открије све своје фаличне карте, али то не значи да ће студенти завршне године бити обесправљени и лишени тог задовољства само зато што то већ одавно знају: читаве (четврте) године били смо сведоци мучног умирања једног микрофона у Сали хероја, чије је самртничко крчање по неколико пута прекидало свако предавање синтаксе, а врућина у мају чинила је да више од двеста студената, у недостатку клима-уређаја у највећој (и најважнијој) просторији факса, искрено завиди том убогом микрофону, коме ће скора смрт омогућити да се ратосиља ове бедне ситуације пре него ми.

Видите, та два поменута детаља могу се узети као два проблема – елем, малочас рекосмо да још већа мука лежи у њиховој транспарентности: микрофон те врсте кошта свега стотинак евра, а клима-уређаји заправо су давно набављени, само никога није обасјала таква једна сушта генијалност да те апарате треба и укључити. Кад истрајавате у намери да висина школарине остане надреална, једноставно не можете себи допустити да вас студенти ,,упецају” како истрајавате и у намери да не купите предмет од сто евра. А шта тек рећи о оном професору са катедре за немачки језик који никада није пропуштао прилику да угоди својој наопакој нарави што му је налагала да студенте гађа столицама (!!!): колико знам, човек и даље ради – између осталог и зато што је у некој битној странци (ето, још увек је најважније бити члан партије). Проблеми, дакле, не само што се не решавају, него изгледа као да се њима маше. Отуда та врло ружна слика о високом образовању.

Отишло се толико далеко да нико више и не говори ништа позитивно о факултетима, а они су још увек места где се (да, стварно!) стиче високо образовање. Тамо и даље раде неки људи који су изузетни у свом послу. Одатле још увек можеш да изађеш као стручњак. Међутим, ми треба да имамо на уму да данашњи клинци не могу бити сигурни ни у шта – све је намештено тако да обесхрабри и оне најодважније. Будимо отворени: у образовање се данас не верује. Зато је недопустиво да се наше друштво води логиком ,,ко је паметан, укапираће и сам” – не, ако новој деци треба цртати да школовање још увек вреди, онда цртајмо. Јер, губимо их. Они који су се тек родили у време кад су разни Ивани Гавриловићи починили десант на медије данас се интересују баш за такве фаце, то су им узори. Заборавили смо да се култура гаји, јер некултура је коров и ниче сама. Нисмо схватили да није и не може бити дегутантно рекламирање било чега што је добро и потребно. У борби да истакнемо шта то с факултетима не ваља, нехотице смо помогли онима који тврде да факултет као појам не ваља уопште и не вреди ама баш ништа.

Били смо паметнији, па смо попустили. Овде је сад време за неку памет која је мање милосрдна.