U poslednje vreme pokušavam da živim što „zelenijim” životom. Na primer, recikliram sve što mogu da recikliram, uključujući novine, plastične i staklene flaše, konzerve, kartonske kutije. Smanjio sam upotrebu papirnih maramica i ubrusa. Zamenio sam stare sijalice, koje samo deset odsto utrošene električne energije pretvaraju u svetlost, novim malim neonkama koje utroše čak 75 odsto manje energije za istu količinu svetlosti. Iz istog razloga, tj. zbog manje potrošnje električne energije i vode, sudove perem samo u mašini za pranje sudova. Kupujem toaletni papir koji je napravljen od recikliranog papira, te je stoga nešto hrapaviji, ali se zato za njegovu proizvodnju ne seku nova stabla. Stare elektronske uređaje odnosim na posebno određena mesta za njihovo prikupljanje, dok konzerve sa starom farbom odnosim u deponije pri lokalnim vatrogasnim stanicama. Uz sve to, trudim se i da smanjim potrošnju herbicida i pesticida, i raznih ostalih otrova.

Sve te odluke utiču u većoj ili manjoj meri na način i kvalitet života. Recimo, sada mnogo više vremena provodim klečeći na travi, jer u borbi protiv korova i maslačka ne smem više da koristim hemijska sredstva već moram svaku takvu biljku da iščupam iz zemlje. Tako sam smanjio unos hemikalija u tlo, ali zato mi se farmerke brže cepaju na kolenima dok mi se ispod noktiju uvek nalazi crna pruga nečistoće. Sve ima svoju cenu, pa i odluka da se živi zdravim, „zelenim” životom.

U okviru usavršavanja takvog života nedavno sam naučio nešto novo u vezi sa pamukom. Naime, od malih nogu sam slušao kako, kada je reč o izboru tkanina, pamuk predstavlja najbolji izbor, da se telo najbolje oseća odeveno u pamuk, jer onda može slobodno da diše. Sećam se kako je moja majka s prezirom govorila o raznim tkaninama veštačkog porekla, ostavljajući nam u amanet da uvek proverimo da li markica proizvođača, na odevnom predmetu koji želimo da kupimo, potvrđuje stoprocentni pamučni sastav. I tako sam se, ukoliko je trebalo da biram, uvek odlučivao za pamuk. Međutim, nedavno sam u novinama pročitao da se od ukupno upotrebljene količine pesticida na svetu, čak jedna četvrtina potroši na pamuk. Autor tog teksta, jedan od ovdašnjih „zelenih gurua”, savetuje da dobro razmislimo da li želimo da nosimo donji veš napravljen od takvog pamuka, a ukoliko ne možemo da ga se lišimo savetuje da onda bar odustanemo od posteljine načinjene od pamuka. Uostalom, kaže on, možda je došao trenutak da probamo kako izgleda spavati na posteljini od svile.

U novinama od pre nekoliko dana, isti „zeleni guru” piše o logičnoj činjenici da „zeleni život” nije potpun ukoliko se ne završi „zelenom sahranom”. Reč je, naime, o tzv. prirodnim ili zelenim grobljima, koja su postala popularna u mnogim zemljama, pogotovo u Engleskoj, gde su se prvo pojavila i gde je njihov broj već prešao dve stotine. Cilj „zelene” sahrane i groblja jeste, naravno, da se naše telo što pre i što potpunije vrati u naručje Majke Zemlje. „Prirodna groblja” se obično nalaze u šumama, a da bi se prirodni procesi što brže odigrali preminuli se sahranjuju u sanducima načinjenim od drveta koje brzo truli ili potpuno bez sanduka samo uvijeni u čaršav. Sanduci, naravno, ne smeju da imaju nikakve metalne delove, a prave se i sanduci od kartona. Umesto spomenika sade se žbunaste biljke koje se uklapaju u lokalni ekološki sistem. Sve u svemu, prema pristalicama pokreta za „zelenu sahranu”, takva sahrana zapravo ističe činjenicu da smrt nije kraj već da je deo prirodnog ciklusa koji podrazumeva da se sve u prirodi neprekidno obnavlja.

Za razliku od takvog groblja, koje u potpunosti funkcioniše kao deo prirode, klasična groblja su, u suštini, ogromni otpadi neupotrebljivog i neraspadljivog materijala. Fascinantan je podatak da se na jednom tipičnom američkom groblju – prema nekim procenama – nalazi skoro 900 tona čelika, 18.000 tona betona, te dovoljno drvene građe za četrdesetak kuća. (Podaci o grobljima u drugim zemljama verovatno bi bili slični – pokušajte samo da zamislite, na primer, količinu mermera koji se nalazi na beogradskim grobljima.)

Zagovornici ideje o „prirodnim grobljima” ističu još dva značajna aspekta. „Zelene sahrane” nas podsećaju da smo u smrti svi isti, što se sada često zaboravlja. Na kraju života, svi smo samo prah koji se u prah vraća. Velelepni spomenici ne mogu tu ništa da promene. Ako je naše telo hram, kako podučavaju sve religije, nikakav spomenik nije mu potreban. Osim toga, „zelene sahrane” su kudikamo jeftinije od sadašnjih pogrebnih rituala na koje se nepotrebno troše ogromna finansijska sredstva koja bi, pogotovo u nesigurnim vremenima, mnogo bolje poslužila za brigu o živima.