Na ovom svetu postoji veliki broj parazita. Na primer, mlade forme jedne vrste crva imaju aparat za bušenje kako bi lakše ušle u telo domaćina. Domaćin je najčešće skakavac. Odrasli crvi napuštaju domaćina kako bi u vodi legli jaja i kao takvi ti crvi se mogu naći i u našim potocima. Kao i drugi paraziti i ovi crvi koriste domaćine na fascinantan način: teraju zaluđene skakavce da potraže vodu i smrt u njoj. Koji je mehanizam upravljanja sudbinom skakavca koji ne ume da pliva niko sa sigurnošću nije dokazao.

Postoje naučne studije koje ukazuju na uticaj parazitskih hormona ili neurotransmitera koji prouzrokuju smrt određenih nervnih ćelija domaćina. Crv upravlja insektom direktno preko domaćinovog centralnog nervnog sistema.

Ipak ovaj crv je kao parazit amater prema čoveku parazitu. Dok crv mora da uđe u telo domaćina, čovek-parazit to radi iz daljine upravljajući ponašanjem drugih ljudi iz različitih pozicija, najčešće sedećih, bilo da su to šalteri, klimave stolice različitih biroa, bilo ugodne fotelje. Ti paraziti se direktno igraju našim materijalnim i nervnim mogućnostima upravljajući našim vremenom i sudbinama. Obično kažu da kada kreneš u bilo koju ustanovu, naoružaj se vezom, vremenom, živcima a zavisno od usluge (i parazita) ne bi bilo loše i sitno mlevenom kafom, flašom strane proizvodnje ili kovertom bez adrese. Ovo poslednje pomenuto je najgore, ljudi se potplaćuju da urade posao za koji su plaćeni, za posao za koji su položili zakletvu zaklinjući se državi, Justiciji, Hipokratu, svevišnjem, roditeljima i sebi da će ga časno raditi. Do prve prilike i iskušenja. Poneki ne. Poneki su postali paraziti jer ih je spopao drugi čovek-parazit ili shvate da kolega, a čovek-parazit, lepše živi. Pri tom procesu prelaska u parazite novac je najjači neurotransmiter.

Toga parazitima nikada dosta. Sisaju i do poslednje kapi jer znaju da je domaćin očajan, da nema završenog posla bez međusobno završenog ,,posla”. Nekada davno naši stari nisu imali toliko da bi plaćali i poklone za razne usluge. Ali vremenom to je preraslo u normalnu pojavu i ako danas nešto ne odnesete niste normalni. Ili vas gledaju kao izgubljenog ili vas i ne pogledaju.

Ono zbog čega ljudi u svetu gube posao kod nas je deo svakodnevice bilo da je ona vezana za prasence bilo pitanja: ,,Koliko će to da me košta” i ,,koliko je čika dobar?” A dobri čika-parazit mora da bude dobar jer su pare domaćina već isplanirane. Ko ima završiće posao, ko ima više završiće pre (ili jedini), dobiće lek, pravni, hemijski, umirujući, pobednički. Ko nema ništa, nema šanse i prednosti u životu. Jedina prednost je to što ih čovek-parazit odlaže u fajl: nije interesantan kao domaćin.

Čovek-parazit je u Srbiji i na početku 21. veka i dalje prisutan u svakodnevnom životu. Paraziti se pravdaju siromaštvom i malim platama jer što je siromaštvo veće veći im je apetit. Zato su paraziti sve deblji a domaćini malokrvniji. A ako neki savesni domaćin antiparazitskoj službi ipak prijavi svog ili tuđeg parazita može mu se desiti da bude nagrađen gubitkom posla.

Kod onog pomenutog crva čovek je pogrešni domaćin a ako se kod njega ipak nađe ne nanosi mu štetne posledice. To važi i ako se nađe kod korumpiranog čoveka.