Iznenadio me je nedavno jedan kanadski poznanik. Naime, upitao me je da li je teže biti kanadski ili srpski pisac. Njemu se čini, kaže, da je mnogo teže biti pisac u Kanadi, jer postoji sasvim mali broj važnih i aktuelnih društvenih tema o kojima ovdašnji pisac može da govori. Jedna od tih tema je imigrantsko iskustvo, priče o dolasku u Kanadu i privikavanje ljudi iz raznih zemalja na, pre svega, okrutnu kanadsku zimu. Sledeća tema je lokalna istorija, povremeno dopunjena pričama o kanadskom učešću u Prvom i Drugom svetskom ratu, a najmanje ima, kaže on, knjiga o aktuelnoj društvenoj stvarnosti. U njoj gotovo da i nema velikih tema koje mogu da nadahnu pisca na stvaranje velikih dela. Zbog svega toga, zaključuje, kanadska književnost je mala književnost, potisnuta na marginu savremene svetske književnosti.

Ali, zašto on misli, pitam, da je srpskom piscu lakše nego kanadskom?

Jednostavno zato, odgovara, što gde god srpski pisac pogleda, svugde ga čekaju ozbiljna, velika i teška pitanja. Društvo je u tranziciji, politička situacija je nestabilna, istorija je živa, kosovsko pitanje nije rešeno, antisemitizam cveta, međunacionalni odnosi često tonu do samog dna... Kada srpski pisac ustane ujutru iz kreveta, nastavlja moj poznanik, ne zna šta pre da prati od svega toga, i može da ga zamisli kako se češka po glavi, neodlučan o čemu da piše u tom obilju tema i dilema.

Sada se i ja češkam po glavi, nesiguran kako da mu odgovorim. Ne znam kome je teže, kažem na kraju, ali znam da uopšte nije lako biti pisac u Srbiji. Šta god srpski pisac uradi, uvek se ispostavlja da nekoga ili nešto izdaje. Ako mu je knjiga na latinici, izneverio je srpsku tradiciju; ako mu je na ćirilici, zameraju mu pristalice ulaska u evropsku zajednicu. Ako piše o nacionalnim temama, odmah ga proglase nacionalističkim piscem; ako ne piše o nacionalnim temama, optuže ga za dodvoravanje neprijateljima pravoslavlja. Ako prozu ispisuje srpskim sa severa Srbije, kritikuju ga što ne koristi srpski sa juga; ako mu je proza napisana srpskim sa istoka, grde ga što se odrekao srpskog sa zapada Srbije. Ako prihvati da mu objave knjigu u Zagrebu, onda je izdajica; ako odbije da mu je tamo objave, onda je kukavica. Ako ga ne prevode na Zapadu, to je znak zavere protiv Srbije; ako ga prevode na Zapadu, to je znak da njegovo delo prikazuje Srbiju u lošem svetlu. Ako u nekom tekstu napiše „šrafciger”, zamere mu što nije napisao „odvrtka”; kad napiše „odvrtka”, pitaju ga kad je čuo da neki majstor kaže „Dodaj mi odvrtku”... Kao što vidiš, kažem kanadskom poznaniku, srpskom piscu doista nije lako. Okreni-obrni, on uvek služi nekom za potkusurivanje.

Ali, nije to sve, nastavljam i pominjem satiričara koji je rekao da je pisac osoba koja odgovor pretvara u zagonetku. To je važno, kažem, jer u Srbiji mnogi pretvaraju odgovore u zagonetke, pogotovo oni koji nemaju šta da odgovore a ipak odgovaraju (što je lako uočljivo tokom skupštinskog zasedanja i u raznim govornim emisijama na radiju i televiziji). Zbog toga je manevarski prostor srpskog pisca smanjen; naime, pisci koji nude jasne odgovore dočekuju se sa sumnjom. Što je odgovor jasniji, to je sumnja veća, a najsumnjiviji su oni pisci i pojedinci koji prihvataju odgovornost za ono što govore u javnosti. Protiv njih su svi, uključujući i mnoge druge pisce.

Moj kanadski poznanik se zamisli, a onda podiže ruke u znak predaje. Ubedio si me, kaže, da je piscu u Srbiji teže nego piscu u Kanadi.Jedino ne razumem zašto se srpski pisci ne ujedine i pobune protiv svega toga?

Gledam ga zaprepašćeno. Srpski pisci da se ujedine? Otkud mu je ta nemoguća ideja pala na pamet? Pokušavam da smislim neko objašnjenje, ali što više razmišljam o tome sve dalje sam od odgovora. Stoga mi ne preostaje ništa drugo nego da i ja podignem ruke u znak predaje. Čudni su pisci, kažem mom poznaniku, a on klimne glavom i odgovori: „Neke stvari, izgleda, nećemo nikad razumeti”.