Наша цивилизација је научена да цени само победнике, подиже им монументе, славолуке испод којих марширају с достојанством, док је пораженима наменила улогу заборава у ропотарници историје. Као врста, преживели смо током еволуције баш захваљујући победницима у било ком виду. Иако је коначни победник увек природа, краткотрајне победе Давида против Голијата хране сујету и изазивају осећај радости и среће. Испуњеност осећањем победе један је од најскупљих психичких квалитета и зато не може дуго трајати, али се због интензитета и квалитета дуго памти.
Сви победници почињу своје приче: ,,Сећаш ли се ти, кад сам Ја...”
Морамо разликовати борбени дух (fighting spirit) од победничког духа (victorious spirit). Први настаје током првих пет секунди реакције, док још није укључена кора мозга него стари, рептилни мозак, док други укључује размишљање, предвиђање, процену ситуације и сопствених способности, примерену реакцију, те будуће последице деловања. Победнички дух се ствара од тренутка рођења, последица је васпитања и зависи од става родитеља и шире околине. Свако васпитање детета поред свесне, има и значајну несвесну компоненту на коју не можемо утицати. Због тога је тако мало победника упркос свесним жељама многих родитеља да своје дете усмере у том правцу. Најважнија је добра процена дететових способности, то јест оних компаративних разлика у којима он има преимућство пред другима и што треба током живота неговати и подстицати.
Ако би судили по броју споменика подигнутих у част победника могао би се стећи погрешан утисак да су они омиљени. Стварна истина је да сваки победник, првак у било чему, изазива завист, злобу и због тога има подметања разних врста од стране савременика, док споменике обично подижу захвални потомци. Као што каже народна мудрост: ,,Свако признање у животу долази прекасно!”.
Вајари римских императора оставили су нам непреносиви тријумфални осмех на њиховим лицима, као врхунски знак победничког менталитета. На тој особини вредновања победничке психе настало је и трајало царство од Инда до Британије, и до данас непревазиђено у континуитету времена и простора.
Пленом са освајања усрећивали би своје мајке и жене, љубавнице, обасипајући их егзотичним, раритетним луксузним предметима опљачканим од поражених племена, свесни важности улоге коју су оне имале у њиховом формирању. Без мајке, а касније жене, која ће правилно усмеравати свог сина или мужа, нема победника.
Све жене воле победнике, оно што Италијани зову „vincitore”. Има у томе много еротског набоја, истоветан је биохемијски процес у мозгу и за осећање победе и за ерекцију, без које нема (мушког) оргазма. Нажалост, еманципација је унела известан парадокс у мушко-женске односе. Многе жене се удају „против” мужа, иако матичар или поп разговетно пита: ,,Узимаш ли... тог и тог ЗА мужа” и она гласно одговори „ДА”, а у ствари се удаје ПРОТИВ тог вољеног. Шта је томе разлог да се жена окреће против мужа? Највећи део тих поступака долази из несвесне сфере психичког, али има и свесне суревњивости, љубоморе, злобе, зависти настале као део погрешног васпитања и неприпремљености за брак. Како рече Толстој: ,,Све срећне породице су исте, а несрећне свака на свој начин!” Е, ту несрећу преносе ћерке у свој брак, не схватајући колико су робиње родитељских грешака. Шта раде те несретнице? Сваку иницијативу свог мужа-победника секу још у заметку, сеју неповерење и дефетизам у њихове активности. Поспрдно се односе према њиховим успесима, спремне су пред пријатељицама оговарати „свог срољу, који опет нешто умишља”... Надмећу се са рођеним мужем, не допуштају му да се размахне из неке подсвесне потребе да он не би надмашио њеног идеализованог оца, који никад није био оно што оне о њему у фантазмима замишљају. И јадан муж, премда има све предиспозиције победника, све више личи на Дон Кихота у борби с ветрењачама. Многи на том путу посустану и тако нехотице дају за право жени која је одувек сумњала у њих, несвесна да их је сама, својим извитопереним карактерним особинама, увела у то стање. Савремена жена је на супротном полу од оног ефикасног римског правила :,,Ubi Gaius, ego Gaia!”, „Где је мој муж, тамо је и мени место!”
Жена ових особина несвесно ради у корист своје штете, јер негде у дубини душе и она би желела да живи уз успешног мужа с победничким духом, али надмећући се с њим, убија му иницијативу, авантуризам, тестирање способности у које верује и одбија да га подржи да постигне срећу-тријумф.
Срећа зрачи и преноси се на околину. Сетимо се постигнутог гола на стадиону када голгетера грле, баце на земљу и прекрију га телима, док стадион урла у делиријуму. Има и мужева који сталним потцењивањем не дозвољавају својим женама да се размахну, као да ће њихов успех умањити њихову увек натегнуту слику о себи. Треба избегавати брак с таквим особама, јер се с њима не остварује заједница духа и тела, него се живи у врећи рогова где је на трпези конфликт, док као што пословица каже „паметнији не попусти”. Препоручујем паметнијима да престану да буду толико паметни да попуштају. Нека следе своју звезду, упркос свему, јер ако памет не победи, остаће нам узвик: ,,Vae victis!”, „Jао побеђенима”.