У данима који су иза нас повремено смо бацали поглед на екран са којег је ТомаНиколић, лагодно лешкарећи огрнут ћебенцетом, више налик паши и субаши него задртом револуционару, изговарао чувене сентенце о правди. Ни снимци из болнице нису деловали уверљиво, ма колико болнички екипаж са све цевчицама и инфузијом деловао онеспокојавајуће. Томин горчикави осмех с укоченом горњом усном, која је ушла, као облик острвског уздржаног понашања, у енглеску пословицу: „Држи чврсто стиснуту горњу усну да нико не види шта мислиш и шта осећаш” није ме убедио у искреност намере.

Сви смо били сведоци једне фарсе, лажног миракула и мистерије у порти цркве коју је Николић склепао од истог оног стиропора. Одигравало се пред свима нама једно аматерско позориште, нечасно у намери да алудира на хришћанско страдање, погрешно замишљено у нехришћанском чину да се науди себи, свом телу, здрављу и животу и то баш у недељи која носи радост васкрсења.

Иза оваквог чина крије се својеврсна митоманија и нарцизам, веровање да ће покерашким блефирањем великог потеза моћи да се утиче на јавни живот и историју. Не кажем да није било личности које су својом харизмом, задивљујућом проницљивошћу и визионарским увидом успеле да помере планину, али Тома није из те приче. Сва његова сличност са Гандијем је неумесна, јер Гандијев концепт ненасиља, које је сматрао најмоћнијим и најгенијалнијим оружјем што га је човечанство измислило, нема никакве везе са насиљем над сопственим здрављем. Ганди је сматрао да је у ненасиљу најважније човеково достојанство које захтева да буде признат један једини виши закон – снага духа, а бојим се да је у овом нашем случају дух јадно одлетуцкао у непознатом правцу.

Није први ни последњи пут да политика кроз религијске призоре, митове и басне с наравоученијем тражи сопствени легитимитет те да се руководи тим опште познатим причама смештеним дубоко у свест људи, па сходно томе подложним (зло)употреби. Нови свет јесте место у којем је фикција продрла у компанију тако да постепено обликује нову економију према прилично чудним правилима. Велике светске компаније рабе одређена фолклорна и митолошка обележја као што су пословице, рецепти, ритуали, легенде. Оне имају своје ликове – јунаке, луде, варалице, као и елементе заплета – преваре, казне несреће, грешке, сукобе које срећемо у древним митовима и који добијају посебно значење у свету глобализације и хиперконзумације. Одисеја се, на пример, поново ишчитава и преправља за потребе компанија заинтересованих за свет хероја, богова, чаробница и змајева. Одисејеве догодовштине пребацују се на план лидерства и тероризма, доводе у везу с положајем жене у компанији, грађењем идентитета, управљањем емоцијама. Једна компанија се у свом маркетингу послужила бајкама и употребљивим тачкама у њеном наративу. Прича о пијаци на којој је све на продају осим части, или она о томе како претворити поразе у успехе, а непријатеље у пријатеље. Или прича „сам против свих”.

На сличан начин митови се користе и у политици, где корпорације, политичке странке, продају своју робу, идеје. Талентовани продавац треба да нас убеди да купимо оно што не желимо и што нам није потребно. То је савршена илустрација успешног политичког маркетинга који види продају као позоришну сцену на којој ће размена одређених искустава повезати будуће гласаче.

Но све би то на пијаци идеја имало смисла да се иза Томине митологије не крије онај распукли библијски прапорац који звечи. Што рече Ајнштајн кад су га питали где записује своје мисли, у блокче или у посебну свеску. Мисао је једна тако ретка ствар.