– Сабине, шта ти је најупечатљивије овде у Србији?

Сабине ме гледа, у њеним великим очима покушавам да сазнам одговор пре одговора: пљескавица, шопска, стари аутомобили…

– Има много великих кућа.

Немачко дете које је први пут у Србији изненађује. Размишљам зашто у нашој сиромашној земљи има парадоксално много великих кућа и да добијем на времену питам је да ли зна? Не зна.

– Сабине, или су гастарбајтерске, или су локално-такмичарске, или у таквим кућама заједно живе најмање три генерације. Отац и мајка у приземљу, деца на првом спрату, а деца деце на другом или више.

– Да ли то значи: што старији то ближе приземљу тј. подземљу? И како се спуштају ниже да ли их они одозго све мање узимају за озбиљно све док они доле не капитулирају пред собом и укућанима и оду заувек или у старачки дом? Да ли висока кућа то значи?

– Не значи,Сабине.

Старачки дом је огроман. Предратна вила иза раскошних зидина крије незаписане, најчешће тужне приче. Напољу хладно, небо се спустило изнад Бланкенезе, отменог дела Хамбурга. У зимској башти дома седе они који сатима читају и они који сатима гледају у исту тачку. Заједно се питају где заједно одоше добра времена и људи. Тамо, поред велике палме Мики храни госпођу Марију. Између два невољна, на силу изазвана гутљаја госпођа Марија пита:

– Да ли познајете господина Олденбурга?

– Не. Ко је то?

– Запросио ме пре 40 година, одбила сам.

– Зашто?

– У том тренутку неко други ми се учинио привлачним.

Ћуте неко време, госпођа Марија се претвара да послушно гута храну, гримаса је одаје колико трпи. Док гута, нагне се напред обема рукама чврсто стишћући наслон столице. Као да ће полетети, као да жели да одлети на столици за коју је везана. Храна је одавно престала да буде њен ужитак, како би када продужава живот. Опет пита:

– Да ли познајете господина Олденбурга?

– Не, жао ми је, ко је то?

– Господин Олденбург– клима главом у ритму сећања. – Запросио ме пре 40 година, одбила сам.

– Зашто?

– У том тренутку неко други ми се учинио подобним.

– Шта бисте урадили да можете да вратите време?

– Не знам, али подобног не бих изабрала.

– Где је господин Олденбург?

– Никада га више нисам срела. Да ли је дошао да ме посети?

Ужурбано проверава уредно закопчанудугмад на зеленој јакни,гледајући у Микија као да каже: како изгледам, ма није важно, одавно сам спремна за посету.

Мики се враћа. Она већ зна, јакна је откопчана. Не жели да је подсећа да њени рођаци не долазе годинама. Она је сувишан напор за њих. У почетку су долазили дирнути својом ревношћу да умире савест и поделе трудове њеног живота. Касније су уобичајени послови били пречи. Њој то одговара, не подноси празна питања, дуга ћутања и згрожене погледе који откривају њену беспомоћност. Нису јој више важни, чекање заслужује само господин Олденбург.

– Можда ће доћи идуће недеље?

Намештајући крагну на јакни Мики врховима прстију милује њено одсутно лице.

– Сигурно, госпођо Марија.

Мики излази у мрак, убацује гомилу кованица у први телефон. У говорници трепери неонска лампа, слушалица хладна као рука. Затворених очију Мики се тихо захваљује госпођи Марији и слуша како његова одлука стиже до друге стране света:

– Долазим!