Долази пролеће и време је за разне врсте чишћења: треба, пре свега, средити стан, затим треба избацити из себе разне гадости које су се наталожиле током зимског периода, потом треба очистити душу, а онда, чио и обновљен, посветити се сређивању дворишта и гараже.

Најлакше је са станом, ту је усисивач прави цар и, уз помоћ крпа за прашину, брзо обнавља ред и омогућава повратак сваке ствари на своје место.

Мало теже иде с душом. Душа се често прави невешта и тврди да ништа не зна. Зна душа све, не дајте да вас заварава. Наравно, најбоља ствар за чишћење душе је медитација, поготово ако се уведе као свакодневна пракса.

Погрешно је веровање да медитација мора да буде религијског карактера. У медитацији је битна усредсређеност, затим техника дисања, па јачање кичменог стуба, а садржај је ипак у другом плану. Уосталом, главни циљ медитације је ослобађање од било каквог приањања, а њен додатни производ је увид у испразност речи, дакле, ствари које уопште не одговарају организованим религијама које се све састоје од вере у реч, као и од приањања уз божји скут.

Након тога, може се изаћи из куће и посветити се грабуљању, копању и чупању, сецкању и обрезивању, ђубрењу и сађењу. Треба спрати наслаге уља и прашине са пода гараже, а не сме се заборавити суво лишће у олуку, труло и смрдљиво.

Све то помињем да бих рекао да процес чишћења подразумева и сличан рад са мојим текстовима, како са онима који су већ објављени, тако и са онима који се још налазе у фајловима на мом компјутеру. Сваког пролећа детаљно испитујем унутрашњост разних мојих ладица, фасцикли и кутија, и доносим одлуку шта остаје (можда само до наредног пролећа, то се никад не зна!), а шта иде у кесе са папирима за рециклирање. С обзиром на то да овде влада општи страх од могућности да вам украду неку личну информацију, све што је на папиру прво стављам у машину за сецкање која то претвара у гомилу замршених трака.

И док машина зуји и сецка, наилазим на фасциклу на којој пише „Помирење“. У први мах не знам на шта се тај наслов односи, али када отворим фасциклу и почнем да листам папире који се у њој налазе, присетим се конференције о помирењу која је пре десет година одржана на овдашњем универзитету. Тада сам био позван да говорим о сукобима на подручју бивше Југославије и о могућностима помирења. Као на многим сличним академским конференцијама које су тих година одржаване широм света, највећи део времена утрошио сам на покушај да учесницима објасним ко се све, и зашто, борио у последњем рату. То је било неопходно, иако не знам да ли је доиста било успешно јер би убрзо, суочени са обиљем историјских информација, чак и добронамерни појединци постајали незаинтересовани.

Размишљајући данас о томе, схватам да уопште не знам шта се десило са процесом помирења у Србији. Да ли је почео или не и, ако није, да ли неко уопште ради на започињању тог процеса; ако ради, шта ради; ко све треба да се мири и под којим условима; и да ли помирење уопште треба да буде ограничено условима?

Мој канадски пријатељ, писац, који годинама води педантан дневник, присуствовао је тој конференцији и пронашао је у свом дневнику забелешку о томе. Записао је, каже ми, да сам говорио о улози писаца у ратном хушкању. Добро, каже он, ваљда су се писци помирили? Колико ми је познато, кажем, нису. Зашто? пита он. Одговорим му да бих то и ја волео да знам. То је доиста чудно, каже он, јер ако су се они први посвађали, онда би био ред да се први помире, зар не? То никога не би ослободило кривичне одговорности – уколико она постоји, она мора да се „одради“ у складу са законом – али би свакако представљало добар пример за остале сегменте друштва.

Слежем раменима и кажем да, уколико би ме данас, десет година касније, позвали на сличну конференцију, не бих знао шта да кажем. Десет година касније – гледајући политичку, социјалну, културну и сваку другу раван живота у Србији – човек не може да се одупре утиску да никада нисмо били удаљенији од могућности помирења. Псовке у скупштини су само један аспект нетрпељивости која је, као неки гадан вирус, већ свугде увукла своје пипке. Све у свему, није још време да моју фасциклу с натписом „Помирење“ понудим вечно гладној сецкалици. Још ми она може затребати, премда волим да помислим да ће јој следеће пролеће бити последње.