Прошле недеље провео сам два дана у Ванкуверу. Све време је падала киша. Сада, у Калгарију, пада снег и за наредне дане најављују температуре до минус тридесет. Гледам телевизију, канал посвећен времену. „Спремите се за дубоко замрзавање”, каже водитељ уз беспрекоран осмех и ја се одмах осетим као ћурка у фрижидеру у оближњој самоуслузи. После те визије, кишни дани у Ванкуверу делују као време у рају.

У ствари, није ми та киша толико ни сметала, јер сам у Ванкувер дошао да, као писац из дијаспоре, одржим књижевно вече са Милошем Латиновићем, писцем из матице. Та два дана проводим потпуно окружен српским језиком; само једном Милош и ја свраћамо у „Старбакс” да попијемо кафу и ја, за тренутак, говорим енглески док је наручујем. Девојка која наплаћује је из Мексика, младић који прави кафе је из Кине, девојка која брише столове је из Румуније, и наш енглески весело звони од страног акцента и језичких упадица. Тако, ваљда, мора да буде у Канади, у земљи која је у непрекидном настајању. Први пут помишљам да је то исходиште њене лепоте, та чињеница да још не постоји лако препознатљива одредница идентитета, те да је то чини привлачном и, чак, егзотичном у свом леденом окружењу.

Међутим, на нашој књижевној вечери не појављује се никаква сумња када је реч о идентитету и сасвим је јасно да се за све нас у сали Српског културног центра при цркви Светогархангела Михаила идентитет налази у српском језику. „Само не дајте да вам одузму језик”, каже ми касније једна читатељка док јој потписујем књигу. Питам је ко би хтео да ми одузме језик, а она само одмахне руком, заверенички стави кажипрст на усне и оде. Најрадије бих пошао за њом и покушао да дознам њену причу, али не могу то да урадим због осталих читалаца који стрпљиво чекају у реду. Покушавам да убедим себе да ми се све то учинило, односнода се она само почешала или обрисала кап зноја, али то ми не полази за руком. Не иде ми ни потписивање и по неколико пута тражим од читалаца да понове своја презимена, а два-три пута чак погрешим у писању свог имена.

Касније, током вечере у српској кафани, помишљам да сам све заборавио и препуштам се говеђој супи и малој порцији ћевапа. (После језика, храна је најсигурнија потврда идентитета.) Али будим се усред ноћи и прво што помислим јесте: „Ко је оној жени хтео да одузме језик?”. Стан у којем проводим ту ноћ у Ванкуверу налази се на дванаестом спрату и један цео зид начињен је од стакла. Устајем из кревета и, не палећи светло, прилазим зиду као што бих пришао прозору и, када му приђем, учини ми се, поспаном и ненавикнутом на ту перспективу, да ћу се стрмоглавити на улицу. Застрашен, одскачем од зида и бежим према средини стана, потом се, за сваки случај, приближавам улазним вратима. Имам утисак да ће сваког часа све почети да се обрушава и да ћу се ускоро наћи на улици, мокрој од кише.

Тада примећујем да све коментаре и узвике због те пометње шапућем или понављам у себи на енглеском језику. Зар не бих у таквој ситуацији, питам се прилепљен уз врата, пре очекивао једну нашу сочну псовку која би одмах разјурила све моје страхове?

Покушавам да опсујем, али узалуд – као омађијан, говорим само другим језиком, оним који није мој. У том часу поново чујем речи „Не дајте да вам одузму језик” и напокон разумем шта је читатељка хтела да каже. Напрегнем се, потиснем други језик и у себи нађем псовку на првом језику и, иако то никада не радим, гласно опсујем. Истог часа у мени забрује реченице на нашем језику, поврати се осећај равнотеже, одахнем од ноћне море и убрзо тонем у сан.

Ујутру се питам да ли сам све сањао, али када приђем стакленом зиду, схватим да то нису били снови већ је језик, по ко зна који пут, показао да је господар стварности. Чак и псовка може понекад да буде извор спаса, магично средиште из којег језик извире и изједначава све оне који га говоре. Није важно где се налазе, у матици или овде, у дијаспори, где ме наш језик греје и када се жива приближи дну термометра. Надам се само да неће наставити да пада, јер бих тада морао поново да се послужим страшном лепотом псовке.