Nedaleko od moje kuće na selu nalazi se jedno imanje osrednje veličine na kome je doskoro rasla stara trešnja. To drvo pamte i sladili su se njegovim plodovima i stariji stanovnici tog kraja. Moćno stablo uveliko je bilo dostiglo obim od jednog metra. Njegove snažne grane pružale su se, kako u visinu, tako i u širinu, praveći gust hlad za vreme letnjih žega.

Gazda tog imanja bio je darežljiv čovek, pa je darove ovog raskošnog drveta nesebično delio sa komšijama, pa čak i sa slučajnim prolaznicima. Svakog proleća, mi „deca iz grada”, verali bismo se uz drvo neobičnog latinskog imena „Prunusavium” iz porodice „Rosaceae’’,pokušavajući da dohvatimo one najslađe i najrumenije plodove pri vrhovima krošnje. Ponekad ostajali bismo da sedimo na tim gornjim delovima osmatrajući odatle veliku reku i ravnicu iza nje. O jednu čvrstu i glatku granu bila je zakačena ljuljaška na kojoj su generacije klinaca do iznemoglosti zamahivali nogama pokušavajući da se otisnu što dalje uvis.

Trešnja je svake zime odolevala i mrazu i snežnim nanosima. Sa malim brojem izgubljenih grančica dočekivala je april mesec. Izdržavala je ona i letnje jarosne temperature. Gazda je uredno zalivao vodom iz bunara ukoliko bi godina bila sušna. Visinom od oko petnaest metara mamila je munje tokom olujnih perioda, ali im je uspešno i odolevala. Bila je najviše drvo na čitavih pet stotina ari, a usamljeno drvo na svih gazdinih sto. Ukusnih, nabubrelih trešanja ostajalo je dovoljno gazdi i za prodaju, te je od njih imao i solidnu zaradu. Kada je bivala u punom rodu, morao je da joj podupire račvastim motkama bujno olistale donje grane bogato prošarane sočnim crvenim lopticama kako se ne bi salomile. U izobilju njene krošnje živele su, hranile se i pevale ptice. Kada se ogrtala cvetom u proleće, u rojevima su je posećivale pčele, šireći okolinom zanosni zuj.

Ali umre gazda imanja i nasledi ga osam rođaka. Trebalo je sad imanje podeliti: kome će pripasti koji deo. Najveći kamen spoticanja bio je kome će pripasti stara trešnja iz porodice „ruža”, u naponu snage i lepote. Danima su naslednici sastančili, u početku uz roštilj i pivce, da bi zatim krenule rasprave uz svakakve teške reči. U jednom trenutku odlučili su da imanje prodaju i pare podele. To je izgledalo jednostavno, ali nisu mogli da se dogovore o ceni. Jednima se činilo da je ona preniska, drugima da je previsoka i da niko neće dati puno novca za golu njivu sa jednim drvetom, makar koliko ono bilo lepo i rodno. U međuvremenu dolazili su kupci, bilo jetu i pristojnih ponuda, i onih baš uvredljivih, a rešenje se nije naziralo ni na vidiku. Na kraju su ga potražili na sudu. Parnica je trajala godinama.

Onda su, jednog jesenjeg dana, došli radnici sa motornim testerama i sekirama. Brzi, oštri zupci su se zarivali u moćno stablo i njegove grane. Čak su i panj raskomadali. Isekli su sve na komade, natovarili na kamion i nekuda odneli.

Ne znam da li je u međuvremenu imanje prodato, ni ko je sada vlasnik, jer niko tu više ne dolazi.

Znam samo da je sve prekrio korov.