Недалеко од моје куће на селу налази се једно имање осредње величине на коме је доскоро расла стара трешња. То дрво памте и сладили су се његовим плодовима и старији становници тог краја. Моћно стабло увелико је било достигло обим од једног метра. Његове снажне гране пружале су се, како у висину, тако и у ширину, правећи густ хлад за време летњих жега.

Газда тог имања био је дарежљив човек, па је дарове овог раскошног дрвета несебично делио са комшијама, па чак и са случајним пролазницима. Сваког пролећа, ми „деца из града”, верали бисмо се уз дрво необичног латинског имена „Prunusavium” из породице „Rosaceae’’,покушавајући да дохватимо оне најслађе и најруменије плодове при врховима крошње. Понекад остајали бисмо да седимо на тим горњим деловима осматрајући одатле велику реку и равницу иза ње. О једну чврсту и глатку грану била је закачена љуљашка на којој су генерације клинаца до изнемоглости замахивали ногама покушавајући да се отисну што даље увис.

Трешња је сваке зиме одолевала и мразу и снежним наносима. Са малим бројем изгубљених гранчица дочекивала је април месец. Издржавала је она и летње јаросне температуре. Газда је уредно заливао водом из бунара уколико би година била сушна. Висином од око петнаест метара мамила је муње током олујних периода, али им је успешно и одолевала. Била је највише дрво на читавих пет стотина ари, а усамљено дрво на свих газдиних сто. Укусних, набубрелих трешања остајало је довољно газди и за продају, те је од њих имао и солидну зараду. Када је бивала у пуном роду, морао је да јој подупире рачвастим моткама бујно олистале доње гране богато прошаране сочним црвеним лоптицама како се не би саломиле. У изобиљу њене крошње живеле су, храниле се и певале птице. Када се огртала цветом у пролеће, у ројевима су је посећивале пчеле, ширећи околином заносни зуј.

Али умре газда имања и наследи га осам рођака. Требало је сад имање поделити: коме ће припасти који део. Највећи камен спотицања био је коме ће припасти стара трешња из породице „ружа”, у напону снаге и лепоте. Данима су наследници састанчили, у почетку уз роштиљ и пивце, да би затим кренуле расправе уз свакакве тешке речи. У једном тренутку одлучили су да имање продају и паре поделе. То је изгледало једноставно, али нису могли да се договоре о цени. Једнима се чинило да је она прениска, другима да је превисока и да нико неће дати пуно новца за голу њиву са једним дрветом, макар колико оно било лепо и родно. У међувремену долазили су купци, било јету и пристојних понуда, и оних баш увредљивих, а решење се није назирало ни на видику. На крају су га потражили на суду. Парница је трајала годинама.

Онда су, једног јесењег дана, дошли радници са моторним тестерама и секирама. Брзи, оштри зупци су се заривали у моћно стабло и његове гране. Чак су и пањ раскомадали. Исекли су све на комаде, натоварили на камион и некуда однели.

Не знам да ли је у међувремену имање продато, ни ко је сада власник, јер нико ту више не долази.

Знам само да је све прекрио коров.