,,Сећајући се немо, тражимо силни заборављени језик, изгубљени крај стазе у небо, неки камен, неки лист, нека непронађена врата. Где? Када?

О изгубљени, и ветром оплакивани, душе, врати се.”

Томас Вулф ,,Погледај дом свој, анђеле”

Седео је на поду, испред плакара у предсобљу, зурећи у картонску кутију са пожутелим папирима. Пред очима му се одвијало сећање на деду који је огорчено гужвао, цепао и бацао кроз прозор документа о одузетој имовини коју је пре тога брижљиво, годинама, чувао. Памтио је, живо, и баку која је панично трчала по дворишту хватајући папире који су рафално излетали кроз прозорско окно, и готово безгласно понављала: „Куку мени, оде нам све што смо стекли... А кад-тад, можда ће доћи правда, и враћаће се све што је насилно одузето... А ако немамо документа, шта ћемо...”.

Време је пролазило, а у времену су нестали – прво деда, а затим и бака. Нису дочекали исправљање неправде.

Документација се селила из шкриње у шкрињу, са тавана у подрум, а потом из сећања у заборав.

Његов отац, међутим, никада није помињао денационализацију. Припадао је генерацији која је обнављала и градила земљу, утркивала се у учествовању на радним акцијама, тврдо веровала у једнакост и правилну расподелу дохотка... Отац се збунио и тргао тек кад су и у социјализму почеле да се стварају велике социјалне разлике. Потом се изненада разболео. Није имао физичке разлоге за болест. Једноставно је утихнуо и копнио схвативши да су ко зна који пут његове наде и његови идеали изневерени.

Неколико месеци пред смрт отац је љутито извукао из подрума оне заборављене папире и заврљачио их у камион са ђубретом који се споро и бучно вукао улицом. Видевши то, мајка је панично, као некад бака, јурнула напоље. Стигла је камион, са душом у носу, и измолила раднике да јој пронађу кесу са папирима. Данима је потом чистила документа и састављала исцепкане крајеве.

Опет су прошле године. Ни оца ни мајке више нема.

Убрзо је отпочео општи суноврат. Патње, ратови, насиља, беда, сиромаштво, криминал, обмане и преваре које ,,и даље живе у једном свету у коме богаташи већ труле у свом богатству”.

Деведесетих година жена му је остала без посла, син је био мобилисан и одведен на ратиште, ћерка је продавала на пијаци кинеску робу, док је он неуспешно покушавао да одагна из уста укус нафте заостао, заувек, као спомен на претакање бензина кријумчареног у канистерима са румунске границе.

Таман када је, двехиљадите, изгледало да је најгоре прошло, син је одједном ,,запалио” негде у свет.

Седео је на поду и тупо зурио у прашњаву гомилу избледелих слова, потписа, печата, овера и преписа. Прошло је неколико година откако су му примили захтев за повраћај породичне имовине. Владе су се смењивале, обећања су изневеравана, процес се отезао у недоглед и, најзад, донет је нацрт закона који ће, можда, омогућити исправљање страшних неправди из времена национализације.

Помислио је како ће тако, у натуралном или неком другом облику, можда убрзо, можда за десет година, имовина бити делом или сасвим враћена. Нека кућа у удаљеној паланци, нека радионица, нека шума иза куће, неки мали млин, нека њива, нека ливада... Генерације које су узалуд чекале нестале су у том чекању. Али, ипак... Скупштина ће коначно, ваљда, усвојити тај закон.

Ухватио га је грч у нози. Ослонио се шаком о стари плакар, с муком се придигао и наслонио леђима на зид. Иза њега стајале су окачене фотографије оца, мајке, баке, деде, ујака, стричева, тетака, теча... сина који је престао да се јавља и о коме ништа не знају, ћерке која се два пута разводила и шест пута губила посао, жене која је покрила лице шаком како би тугу сакрила од објектива фотоапарата...

Имовина – мртва ствар, биће можда и враћена.

А душа? Жива душа?

,,...Неки камен, неки лист, нека непронађена врата; неког камена, неког листа, неких врата. И свих заборављених лица”.