Problemi na vidiku: gej-komuna hoće svoju paradu, a revnosni građani bi da ih polome od batina. I posle kažu da je samo politička scena izvor zabave u Srbiji.

 Oh, život je tako težak, posebno meni i čitaocu koji je, kao i ja, stalno voljan da se uživljava u druge i pokušava da ih shvati: šta je teže, da se unesemo u ulogu muškarca kome ništa ne znači, kako da kažem, kult dobre dojke, ili u ulogu ubice iz čista mira? Tja, pokušajmo.

„Neću da mi dete bude peder!”, ostrašćeno kliče vrli budući tata tražeći da ga svi podržimo i krenemo u batinanje.

Simpatično i simptomatično treba da saosećam sa čovekom koji otvoreno priznaje da će neko drugi njegovom sinu da bude veći autoritet nego on, pride rezonujući da dete ne može da čuje za gejove ako pobijemo sve lokalne. Ako je cilj što duže sprečavanje deteta da dozna da oni postoje, vrlom ćaletu bi korisnije bilo da prebije televizor.

Hm, pa zašto on to ne čini? Zato što je, gle malera, njegov pravi cilj da bije nešto živo. Ali rekoše mu da zakon ne gleda blagonaklono na to.

No, on je, blago si ga njemu, onda načuo nešto o tome da taj poriv postaje legalan ako se sakriješ iza bilo koje reči koja u glavi mediokritetlija zvuči moćno, recimo, uzmeš pa kažeš: „Ja, moliću lepo, ne tučem ljude zato što sam siledžijsko nepismeno govedo koje nema druga posla, sram vas bilo što ste to i pomislili! Ja tučem ljude zbog. hm... da zbog otadžbine! Zbog budućnosti!

Zbog... koja još velika reč postoji? Zbog otorinolaringologije... hm, ne, to je dugačko, ne veliko...”

Na drugoj strani, nazad na naše uživljavanje u druge ljude, uopšte ne razumem ni gejove. Jednom prilikom, upoznao sam jednog; odmah mi je prošlo kroz glavu: „Čoveče, on se ne pali na grudi one tamo cure!” (okej, pomislio sam na drugu reč, ali novine drže do pristojnosti). Ništa, sedelo se u nekom društvu i najnormalnije ćaskalo, ali svaki put kad mi se obrati, ja... tja, trudim se da vodim običan razgovor, ali mi se stalno u glavi pali „on ne gleda u s...” lampica.

Povede se neka diskusija na sasvim stotu temu, čovek daje pametne argumente, ali kako zine, meni sine: „Da, pametan dečko... uh, ali čoooveče, on ne gleda u s...” Onda pomislim: „Pa dobro, njemu tako odgovara”, ali odmah zatim: „Uh, ja bih skapao!” I tako ti ja shvatim da suštinski tu pojavu – ne shvatam. Samo, znaš šta?

Sledećeg dana nisam razmišljao o tome, niti mi je palo na pamet da ga treba ubiti. Uostalom, matematika kaže da, zahvaljujući njima, više žena ostaje nama, molim lepo. A da čovek danima sedi i planira tuču ili ubistvo geja, to može samo krvolok koji, pride, savršeno ne zna šta će sa sobom. Plus, ne bi im se dopalo Frojdovo mišljenje o tome ko su zapravo ljudi koji opsesivno razmišljaju o gejovima i mrze ih na sav glas.

Nego, zašto gej-populacija želi paradu? Niko od nas ne može da pojmi kako izgleda celog života kriti svoja opredeljenja. Eto, ja sam od svoje žene dosta dugo krio da obožavam figurice „transformersa”, ali sam na kraju kriknuo: „Aman, tu je svadba, tu je vojska, tu je diplomiranje, pa moram nekako da se borim protiv tolikog naleta zrelosti i ozbiljnosti!”, i otrčao da ih kupim.

A da ti čitavog života kriješ nešto mnogo veće i važnije, kako je tek tim ljudima? Dobro, dakle, to je muka. Svi hoćemo da se ratosiljamo muka. Ali, zašto neki to čine na način koji će samo da im naškodi? Da bi budući gejovi mogli da šetaju zagrljeni po Kališu? Plemenito, ali uzaludno.

Ono što društvo njima čini jeste sadizam, ali njihove ideje borbe protiv toga ne pomeraju se dalje od mazohizma. Nemam pojma šta bi trebalo da rade, ali paradama neće postići ama baš ništa.

Sve u svemu, „al je lep ovaj svet, ovde bitanga, onde gej”, a sa strane, svi mi ostali koji se češkamo po glavi i ne razumemo ni jedne ni druge.