Погледи са стране

Ивана Михић

Шкрипа

Опет, опет, опет...

Из дана у дан, сваког јутра, цистерна са водом за прање града тешко се вукла улицом испуштајући, сваких неколико секунди, раздражујуће висок тон шкрипе неисправних кочница... Тај несносни звук будио га је више од пет месеци. Одлазио је на посао неиспаван, нервозан и љут, а мрзовољу током дана потенцирао је страх од ноћи после које ће, неминовно, уследити још једно грозно буђење.

Временом, почело је да му се причињава да сваки час, однекуд, изненада допире она јутарња шкрипа, чак и у природи или на местима где није било никакве саобраћајне буке. Имао је, све чешће, утисак да му глава урања у некакву невидљиву кацигу која се силовито стеже, стварајући неподоншљиви притисак. На крају, приметио је да се буди много раније пре уобичајеног уласка цистерне-монструма у улицу и да напето ишчекује удаљену шкрипу која се све више приближава, приближава, приближава...

Лежао је у кревету покривен јорганом преко главе и снажно га стискао шакама преко ушних шкољки. Бубне опне су му постале толико осетљиве да их ниједан ,,пригушивач”више није могао заштитити. На невољу, шкрипи су се придруживали и гласови грађана који су излазили на прозоре псујући све редом, али и перачe улица који су узвраћали на псовке, или су се, једноставно, довикивали најгласније могуће јер од шкрипе нису чули један другог.

Најзад, одлучио је да се побуни. Да прекине мучење. Да стане ногом за врат злу. Међутим, одмах, у старту, поучен ранијим искуствима, знао је да неће моћи ништа да уради. Зато је почео да се присећа има ли иког од школских другова који су постали утицајни, или људи који су, опет, имали неке своје утицајне везе. Окретао је телефоне али нико га није разумео и везе су се, као случајно, углавном прекидале. Коначно, схватио је да мора да крене у одлучујућу битку – сам.

Кога да зове? Па кога другог него локалног шефа погона Градске чистоће. Добро размисливши одлучио је да не примени тон становника огорченог на немар и бахатост одговорних. Јавио се тихо, пристојно, са највећом могућом дозом толеранције и разумевања и замолио да што пре реше проблем цистерне са несносном шкрипом, која озбиљно угрожава здравље грађана. Изненадио се: наишао је на неочекивану љубазност и саосећајност, уз обећање да ће ,,служба” одмах реаговати јер им је случај, заправо, познат одраније: наиме, у питању је било возило новије производње које је, нажалост, имало кочиону фабричку грешку...

Након сат времена, изашао је из стана на улицу и уморно кренуо пешке ка аутобуској станици. Три ћошка даље угледао је омању бару на којој су отромбољено лежала два дугачка, црна, гумена црева за воду. Видно узбуђен, убрзао је корак, а иза угла указала се паркирана цистерна. Преко пута ње, наслоњени на зид, стајали су радници-поливачи. Упитао их је зашто цистерна не ради. Одговорили су му да су је претпостављени искључили из саобраћаја због провере исправности, на основу неке дојаве. Посматрао их је са неверицом док му се угао леве усне развлачио у узбуђени смешак.

Док се возио аутобусом, али и касније, у канцеларији, размишљао је о томе како је очито вредело што је своју примедбу изнео на цивилизован начин, без галаме и вике, огорчености и једа... како заиста важи оно да ,,лепа реч и гвоздена врата отвара”, како треба имати разумевања за власт, како су он и његове комшије криве што раније нису пријавиле проблем јер тако би избегли вишемесечни јутарњи стрес... Све у свему, био је задовољан својим малим доприносом за коначно мирна јутра у кварту. Дошао је кући са посла, вечерао, прошетао и легао да спава.

Сутрадан, пробудио се по навици у време када је цистерна са неподношљивом шкрипом обично пролазила његовом улицом. Било је онолико тихо колико је то допуштало рано градско јутро. Чинило му се како му се уши шире прикупљајући узорке звукова који су допирали са улице. Удахнуо је дубоко и протегао се. Лежао је тако још неко време, мирно и задовољно а онда је устао и пошао ка кухињи. Ставио је џезву са водом на ринглу, укључио је, сео за сто и запалио цигарету. Све је било као некада.

Затим је кренуо на посао. Осећао је неки понос. Ходао је лагано ка аутобуској станици а онда одједном, иза његових леђа, зачуо се оштар, раздражујући звук: ШШКККРРРИИИПАААА!

Ивана Михић
објављено: 26/11/2009

Последњи коментари

mica  | 26/11/2009 19:57

@gospodin bjelic

Apsolutno ste u pravu, vatrogasne i policijske sirene ne prestaju da urlaju po Menhetnu ni danju ni nocu. Rekao bi covek stalno je nedge neki pozar, ili se odigrava neki kriminal .A hitnu pomoc i da ne pominjem.
Moji gosti su se doduse prepadali a prepadali su se i oni tamo u Srbiji kad cuju preko Skajpa neku vatrogasnu sirenu u sred razgovora. Kazete Green St, a sad zamislite Houston St. I ja jedva cekam da odem negde da se ispavam nekoliko meseci ako to bude nekada moguce.

drago popovic | 26/11/2009 22:05

...Pre dosta godina,posla radi,obilazio sam farme na severu Evrope.Nisam bio sam,vec u grupi koja je bila fascinirana sa svim sto smo imali prilike da vidimo.Medjutim,ja se nisam tako osecao.U pocetku nism mogao da nadjem objasnjenje za potpuno drugaciji osecaj od onog koji je normalan za takve prilike,pa sam se, moram priznati,zabrinuo za svoje zdravlje.Sta se to desava samnom? Pitao sam se u cudu,ali odgovora nije bilo sve dok se nisam u povratku priblizio mome gradu.I tada mije puklo pred ocima i pred usima.Cvrkut vrabaca,graktanje vrana u niskom letu,daleki prepoznatljivi zov gugutke,brisuci let lasta,sve se to vratilo u vidu prijatne buke koja izvire iz zivota prirode.Ja sam postao opet deo te prirode koje,nazalost na severu ima sve manje. Zasto je to tako?Visoka agrotehnika,"efikasna"zastita bilja od svih bolesti i stetocina,poremetila je lanac ishrane,glodara tekunica poljskih miseva,a preko njih i svih vrsta ptica.Zato je muk prirode vece zlo od bilo kakve buke.

m bjelic,ny | 27/11/2009 07:23

Gdji iz Houston st
E , bas vam ne zavidim ...pre neki dan sam sedeo u 'Starbuck"-u na cosku Houst/WBroadway , gledao kroz prozor , pa proslo je vise njih ....da ne pominjem .
I cudno je da ima toliko boraca protiv zagadjenja vazduha , vode ,,,a sta je sa ZVUCNIM ZAGADJENJEM ????
ps - Da , mastam da se ispavam u prirodi , ali ce za nekoliko godina biti u Srbiji a ne Oregonu