Помало то подсјећа на телевизијске емисије о пољопривреди, када се свакога прољећа и јесени резигнирани ратари, скупа са сућутним новинаром, ускукају јер су им суша или поплава, већ како кад, уништиле љетину. Људи тако живе и раде, тресу их стално календарски шокови, иако су на њих навикнути, јер шта би киша него падала, данас превише, сутра недовољно, али баш никада таман. А човјек шта ће, такав је створ, све се нада да би једне године могло бити таман. Е, тако се и неки људи око мене – о себи више нећу да говорим – пред сваке сљедеће изборе надају да се у предизборној кампањи више неће расправљати и у расправама надгорњавати шта су нам све, и колико, криви Срби, Београд и опћенито тај њихов комунизам. И вазда се, прије него што кампања крене, чини како је с тим готово, јер кога би се још могло запалити и чије би се још гласове могло добити причама о српској хегемонији и војној агресији, дакле, о нечему што је већ поодавно отишло у повијест, и након чега се већ много шта подешавало, и свакодневно се дешава, између Срба и Хрвата.

Ето, рецимо, од јесени креће неколико серијала хрватских теленовела, у продукцијама различитих телевизијских кућа. А Хрвати су вам, то сте, вјеројатно, већ и сазнали од својих тетака и баба, које по вас дан сједе испред телевизора, регионални, а можда и европски, шампиони у производњи сапуница. Тај жанр се, наиме, савршено погодио с хрватском књижевном, филмском и опћенито културном и менталитетном мјером, тако да није далеко дан када ће се сва Хрватска претворити у теленовелу, у којој су сви истовремено сретни и несретни, добри и зли, тупи и лукави, а у просјеку – једнако интелигентни. Е, па у свим тим сапуницама, и то је већ традиција, играју српски глумци. Неки међу њима, напримјер Катарина Радивојевић или Стефан Капичић, постали су хрватске националне звијезде. А у свакој тој теленовели, расправља се нешто о српско-хрватским односима, и види чуда: у тим односима Срби су добри и лоши таман колико су и Хрвати добри и лоши. Ама, као да их је одвагнуо неки теленовелистички Унпрофор.

И како је онда могуће да се Хрвати, за које већ рекосмо да су необично теленовелистичан народ, на један начин понашају према Србима у својим сапуницама, а на посве супротан начин у предизборној кампањи, која, опет, у свему другом необично подсјећа на теленовелу? У сапуницама Срби, а нарочито Српкиње, редом су неки фин и необично заљубљив свијет, који, шта ће, него се заљубљују у све саме Хрватице и Хрвате, док те исте Србе у предизборним кампањама видимо како, још од стољећа седмог, мрзе, убијају и на сваки начин киње исте те злосретне Хрватице и Хрвате. Притоме, да ствар буде до краја загонетна: исти продуценти, редатељи и глумци у Хрватској продуцирају, режирају и глуме у једној и другој причи, у једној и другој теленовелистичкој хрватској стварности.

Већ неколико је пута ових дана Јадранка Косор гњевно устврдила како Хрвати више никада неће ићи у Београд по мишљење. Рекла је то након што је у Приштини разговарала с Тачијем, а онда и након што је Вук Јеремић тај њезин разговор прокоментирао. Затим, више нико ништа није рекао, али она је, свеједно, на свечаности поводом годишњице оснивања нечега, не знам више чега, још једном поновила да Хрвати више никада неће у Београд по мишљење. Баш као да су се, ево, малоприје вратили отамо с неким уквареним мишљењем, од којег су добили прољев.

Јадранка Косор, и највећи дио хрватске политичке елите, због нечега вјерују како би исти они гледатељи, који у хрватским теленовелама гледају све фине, красне и заљубљиве Српкиње и Србе, гласали само за ону странку која ће им о тим истим Србима у предизборној кампањи говорити све најгоре. У чему је тајна тог вјеровања? Наравно, у врло једноставној чињеници да продуценти хрватских теленовела унапријед рачунају да ће свој производ извозити Србима, па је с тим онда повезана и фреквенција, те начин приказивања Срба у тим истим теленовелама, док се хрватске предизборне кампање неће продавати по Чачку и Ваљеву. Али зашто домаћим гласачима продавати мржњу према Србима, ако су као гледатељи сапуница бивали врло задовољни љубављу према Србима? Одговор је опет једноставан: ако нема Срба, нема ни политичког садржаја који би се народу могао формулирати, а љубав се у сапуници мора у драматуршком преокрету претворити у мржњу. И опет натраг, након што прођу избори.