После дужег времена опет сам код Микија. Мики као и увек у Нову годину улази са резервом, замишљено гледа у црни мраморни сат на камину.

– Тачан је, каже. Већ 160 година.

Сав поносан, показује на такозвану француску пендулу која је склопљена 1850. Сат се оглашава сваких пола сата тихом звоњавом као да не жели да ремети власника при истицању његовог времена.

– Узео сам га од једног занимљивог човека у Немачкој. Тај човек је радио у једној познатој швајцарској часовничарској фирми и био задужен за богату светску клијентелу. Различити људи, различите ћуди, причао је да чланови једне азијске мафије носе исте сатове, неки их купују као дугорочну инвестицију, неки њима играју голф и касније расправљају зашто сат не ради. Том човеку је такав посао дојадио и почео је да поправља старе аустријске и француске сатове да би их продавао само онима који њихову лепоту и вредност препознају у компликацији механизма а не у сјају.

– Леп сат – кажем несигурно јер се не разумем у старе сатове.

– Јесте, понекад седим и слушам откуцаје питајући се ко га је направио, шта се са њим десило, да ли је био срећан. Питам се где је тај сат први пут продат, кроз колико руку је прошао, коме је показивао време у срећна а коме у несрећна времена...

– Има пукотину на мрамору.

– И камен пуца од муке. Сат је преживио Наполеона Трећег, француско-немачке ратове, Први светски рат, Версајски споразум, Минхенски споразум између Хитлера, Мусолинија, Чемберлена и Даладјеа о присвајању дела Чешке а без учествовања Чеха на конференцији. То је одвело у Други светски рат…

– Нешто ми познато звучи то узимање земље...

– Што је најгоре, Чемберлен је машући споразумом на лондонском аеродрому казао да он доноси мир. Оно што ме највише брине је да нас време стално кажњава кроз лекције које се понављају а ми или никако да их научимо или јако слабо памтимо. Сети се Косова. Прве вести су биле да се због недостатка посла Срби стално исељавају, толико често смо то чули да смо од навике почели да заборављамо. Онда смо навикли да нико не сме да бије овај народ. Онда и ратови нису били изненађења, бомбардовање и војно-технички споразум у Куманову. Сада смо навикли на катастрофални наталитет, на сеобе младих, на Црне Траве, на незапосленост, на празне школе и села... Изгледа да ће доћи време када ћемо некоме ко је десетине хиљада километара далеко од нас поново морати да објашњавамо зашто је нешто наше.

Одлазим од Микија и успут мислим на његов сат и речи, на мој град и фабрике: ,,Невена”, ,,Тома Костић”, ,,Југекспрес”, ,,Леминд”, ,,Машинотекс”, ФПЛ, ,,Зеле Вељковић”... све оне којима је време одавно откуцало или ће откуцати. Кажу да не би требало да мислимо на оно што је прошло и да нас чека светлија будућност, али док црквена звона у мом селу поздрављају празнике не могу а да не помислим да је управо јуче услов за боље сутра. Оног тренутка када изнова асфалтиране улице млади престану да користе у једном правцу, када радна места и добре перспективе убију сваку жељу за одласком, када сретнем моју генерацију већ изгубљених зуба насмејану са насмејаном децом знаћу да смо лекцију ,,како сачувати земљу” научили и да је бурно време које Микијев сат тихо прати најзад прошло.