Расизам се у данашње време препознаје као наказно испољавање људске мржње. Он почива на непризнавању чињенице да су сви људи без разлике чеда људског рода. Расисти би на неки немогући начин смирили своје изливе гнева према другим расама тек кад би сва људска бића постала идентични близанци!

Међутим, то не само да је утопијска жудња него је и визија једног досадног света. Управо у разликама међу људима јесте врело културе. Разни људи различито се шале, мисле и говоре. Па је разноврсност милијарди људи непресушно врело новог, лепог, обдареног и вишесмисленог.

Уз расизам стоји друго једно зло – сексизам. Баш као што је расизам подлога за дискриминацију према себи несличнима, чије су секундарне одлике друкчије, тако је и сексизам једно зло и болесно стање код којег је побуда за дискриминацију у друкчијој полности, у сексу.

Миленијумима су најтеже жртве сексизма жене. Самим тим што су другог пола, жене су биле бацане у положај кућне послуге, а до дана данашњег, стварање такозваних сигурних кућа по градовима свих држава показује да сексизам (испољен од мушкараца) води најгрубљем физичком насиљу над женама, па и потомством које се природно привија уз мајку. Данас у Београду влада мишљење да је постојање једне „сигурне куће” недовољно. Значи да се сексистички насилници, дискриминатори не заустављају на релативно малом и ограниченом броју жртава.

Наш научник Бојан Јовановић у свом најновијем делу „Речник јавашлука” скреће пажњу на слике из давнина, када је нова млада за време свадбе бивала централно, белим озарено биће, а већ сутрадан би падала у потчињени служинчадски положај. (Питајмо се, како је данас?)

Песник Андреј Јелић Мариоков, у свом спеву „Слава у Гуњићима” осветљава положај удате жене суровом гротеском. Отац и браћа дођу код „пријатеља” на славу. У један мах, отац упита своју ту удату ћерку, што ли су је тако „карли”. Она само тешко уздахне и одмахне руком. Тад стари домаћин рекне свом „пријатељу”: „Ја сам теби дао ово дијете за друга и пријатеља твоме сину, а не за роба!” Често сам слушао песника док казује ове стихове. У сали би по правилу наступала кобна тишина. Сви то слушају и преслишавају се, да ли и они знају за такво понижавање знаних и незнаних жена.

У сексистичким прекршајима против морала и човечности има једна околност која сексизам чини горим од расизма. Кад год се поведе реч о сексу, козерски настројени људи воле да се загрцну од смеха, да се церекају и читаву тему проглашавају за спрдњу.

Има и један случај на хиљаде, да је жртва био мушкарац. Људи који ниподаштавају сексистичку дискриминацију, изненађени, кад открију да има и жена сексиста, зацене се од смеха и читавом сексизму прилазе као нечему неважном. Али факт да и жена може да буде сексиста (баш као што припадници свих раса могу да буду расисти) указује да је зло дубље него што то на први поглед изгледа.

Освитом револуција у двадесетом веку револуционари би по правилу прокламовали ослобађање жена. Тако је у Зрењанину, другог дана слободе, комесар поставио на саобраћајно раскршће плавокосу жену саобраћајца, да обзнани нове слободе. И стварно, код нас су жене тек тада добиле право гласа. Раније га нису имале, а за исти посао који раде као мушкарци добијале су тек половину плате! Била су то златна времена сексизма. Како се ретроградне доктрине по некој сили историјске инверзије враћају, треба зазирати од сваке дискриминације, па и од сексистичке.

Kод нас се није уврежио израз сексизам. Врло често чујемо како се тек од ове деценије говори о идеалу „родне равноправности”. То је идеја о једнаким социјалним шансама припадника друкчијих полова. Бацајући историјски поглед на родну неравноправност можемо да закључимо да данас наша јавна свест живи усред једне просвећене земље. Једино што нас из олаког заваравања понекад тргну исповести жена одбеглих у „сигурну кућу”. Окорели насилници, кад их жена у страху и паници остави, шуњају се као хијене за њом и прете јој нечим страшним.