Prepoznati grešku kada je kasno najveća je kazna, kaže Miki. Priča da je nedavno bio u Kuršumliji i video smokvino drvo.

– Otkud smokve ovde – pita Miki.

– Odnedavno rastu sve više, promenila se klima, izgleda da se jug klimatski pomera ka severu – objašnjava ljubazni domaćin dok jednim uhom sluša vesti o štrajku u kuršumlijskim fabrikama.

Miki priča kako je majka u staroj zajedničkoj SFRJ pre četrdesetak godina putovala na krajnji jug Makedonije, pravila slatko od smokava i u velikim kofama transportovala ušećerene kuvane crne plodove za koje su se ,,otimali” rođaci i komšije u Srbiji. Smokve su služile i za potplaćivanje šalterskog sistema kada je dobijanje potvrda bila neprelazna prepreka. Eto bar neke koristi od globalnog zagrevanja, smokve sada rastu i kod nas, ne samo u inostranstvu.

U opštinskoj zgradi Kuršumlije pametnoj deci dele simbolične nagrade za njihove uspehe u školi i van nje. Prilazi devojčica, Miki je pita zbog čega dobija nagradu, ona skromno odgovara zbog odličnog uspeha u osnovnoj školi. Neko dobacuje da je pored toga đak-pešak.

– Koliko dnevno pešačiš?

Ona još skromnije: – Oko dvadeset kilometara.

– Koliko?

Miki ne veruje to što čuje, Srbija u 21. veku na vratima EU.

To pametno dete nedeljno pređe oko 100 kilometara od kuće do škole i nazad, ne samo ona, veliki broj dece jer su sela poluprazna, pogotovo ona na stalno pominjanoj administrativnoj granici ka Kosovu. Ljudi se sele, nema posla, ostaju stariji koji više nemaju snage za promene i odlaske, mladi ne čekaju, uporno odlaze a sa njima i drevna sela i škole. Pri povratku kući Miki gleda kroz prozor Kuršumliju i Prokuplje i da ne zna da je tamo mislio bi da prolazi kroz Aleksinac, Pirot, Leskovac, Vranje, Bujanovac, Preševo… sva ta mesta su mu ista jer je vreme stalo u isto vreme. Stalo vreme. Novo vreme u jedinstvenoj južnosrpskoj gramatici. Gleda krajolik i ponovo se divi njegovoj lepoti, kaže mi da smo pametan ali zaboravan narod. Kako to, pitam. Slično nam se već desilo jer nismo uspeli da objasnimo površnim bombarderima da je zemlja zbog koje će nas bombardovati naša. Kako i da objasnimo kada je njihov glavni argument bio da je broj stanovnika jedan prema deset u korist onih koji guraju ka severu.

Ono dete Mikiju nikako ne izlazi iz glave, dete koje sve čini da dođe do škole, a roditelji ostaju kući i pored svega. Da li se nadaju boljim vremenima, da li se nadaju da će se nešto ipak promeniti? Da li kažu detetu da ne treba da pomaže u kućnim poslovima, da samo uči i kad poraste što pre ode ako oni nisu mogli? Da li se detetu spava kad umorno dođe kući a želi da uči i završi domaći zadatak? Da li bicikl može da pomogne, da li je bicikl luksuz, da li bi dete da menja svoju sudbinu sa decom koja pešače ,,samo” pet kilometara do škole? Da li se neko brine o toj vrednoj deci koja po modrim temperaturama mesečno pređu više kilometara nego neko za života? Da li oni koji noge koriste za prelazak iz jednu u drugu fotelju razmišljaju o dugoročnoj sudbini dece i zemlje? Da li probaju nešto da promene pa od svega dignu ruke jer su već dva puta probali? Miki ne zna, gleda pored mene kao da se izvinjava što ne može da učini više jer ako se nešto ne promeni sva ta deca će nastaviti da hodaju sve dok jednog dana zauvek ne izađu iz sela ili zemlje. Nama neće ostati ni smokve a i šta će nam kad će drugi njima da se sladi.