Мики не броји и не штеди радне сате, то му помаже да заборави и пресече везу између себе и носталгије. Рад му је најбитнији, само понекад уз стару касету домаће музике дозволи себи присуство прошлог времена бројећи дане до будућег одмора.

Мики аутомобилом путује кући на одмор. Глуво је доба ноћии тамо где је пут раван као у Славонијиопасно је поспан. Притиска дугмета на радију тражећи станицу са добром музиком;најпожељнија је она из старе Југе. Треба му музика која буди метаболизам и сећања која буде. Што више тражи то је нервознији, ништа, баш ништа у домету. Или чује нову непознату музикуили ону стару чији су извођачи локални. А баш би волео да на аутопуту некадашњег „Братства–јединства“слуша Пар година за нас–ЕКВ, Можда сам луд–Галија, Можда,Можда–Лаки пингвини, Марим ја–Ђоле, Кад ходаш–Рибља чорба, Сиђи до реке–У шкрипцу, Спиритус–Џакарта, Југословенка–Пеђа Д’Бој, Она се буди–Шарло акробата, Златни папагај–Електрични оргазам, Крени према мени–Партибрејкерси, Бити ружан паметан и млад–Пекиншка патка, Маљчики–Идоли, Скакавац јој заш’о у рукавац–Лабораторија звука, Зашто не волим снег–Смак, Зелени зуб–Дисциплина кичме, Воли те твоја звер–Дивљи анђели, Контролори–Београд...

Ништа од свега тога, изгледа да је и музика у етру притерана иза ограда нових говорних и државних подручја.

Мики не разуме какве везе имају музика и политика?Зна да је сличних случајева било одувек, зна да југословенска музика није изузетак. Мисли на екстремне случајеве, на Вагнера и антисемитизам, мисли на свинг који је био забрањен у Трећем рајху због његове везе са афричким и јеврејским музичарима, зна да једна религија сматра да је музика разлог за нагу смрт јер се при томе нервне функције дестабилизују (тачно, колико пута је Мики уз неку песму „умирао“), зна да је некада женама било забрањено да свирају у цркви, зна да су неки инструменти,као тамбуре и добоши,били забрањени, сећа се прекора Ватикана Мадони, зна да постоје земље у којимасе музика аутоматски повезује са дрогом, зна да постоји селекција ко ће уживо а ко неће наступити у једној или другој држави, зна да од клијентеле и власника кафића зависи да ли се слуша наша или и њихова музика. И зна да са ове и оне стране границе људи и даље слушају југословенски поп-рок.

Крајем седамдесетих и осамдесетих музичка југословенска сцена је била богата, за свачији укус, данас је укус горко спласнуона промоцију домаћег глазбено-музичког састава. Можда зато што је деведесетих свирана другачијамузикаи што су поједини монотоно дували у ратне трубе? Можда зато штосе некадашња браћа и даље моловима и дуровима препуцавају палећи рају?Можда зато штоданас говоримо различите језике? И штопоред неке песме/пјесме/писме на интернет страницама и даље читамо безвезне коментаре које савршено (не)разумемо?

Ту негде иза Шида Мики проналази станицу која музиком поздравља његове мисли. Крећу:Недељни коментар–Азра, Зашто правиш слона–Дино Дворник, Обична љубавна пјесма–Аеродром, Треба имат душу–Атомско склониште, Има један свијет–Стијене, Ена–Хаустор, Јер љубав је–Боа, Програм компјутера–Денис и Денис, Моја пријатељица–Ксенија, Црно-бијели свијет–Прљаво казалиште, Као мачка–Фит...да би код Мале Крснезапевао рефрен: „А на радију је била љубавна пјесма, моја рука на твом рамену, тамо на цести ми је остало срце на врућем асфалту.“