Kada čovek postaje star? Onda kada mu to neko kaže ili kada sam odluči? U Kanadi se zvanično postaje star kada se napuni 65 godina. Od tog trenutka, naime, možete da dobijate skromnu mesečnu socijalnu pomoć koja je namenjena „seniorima”, tj. osobama starijim od 65 godina. Od pomenute mesečne pomoći nećete moći da živite mesec dana, ali za utehu, kao senior, dobijate popuste u bioskopima, javnom saobraćaju, mnogim prodavnicama, kod frizera i drugih zanatlija.

Sećam se da se kod nas govorilo da čovek postaje star onda kada u novinama počne prvo da čita čitulje. Možda u tome ima neke istine, jer čitulje postaju dominantno štivo onda kada nečije društvo iz gimnazije ili sa studija počne da se proređuje. Čitulje su, u stvari, prvi znak da ljudski život, uprkos našoj potajnoj nadi, ne traje večno.

Ali starost, kada počinje starost? Verovatno onda kada vas vest o nečijoj smrti, o smrti nekoga koga ste poznavali otkako ste počeli da se bavite svojim poslom, pretvori u cisternu uspomena i kada uhvatite sebe kako snagom volje pokušavate da zaustavite kucanje zidnog sata i prolazak vremena.

Vest o smrti Mome Kapora ponajviše me je podsetila na mnoge sate koje smo proveli zajedno u vreme kada je kultna knjižara ,,Narodne knjige” u Cetinjskoj ulici bila središte kulturnog života u Beogradu. Bilo je to u ona stara dobra vremena, za koja sada mnogi tvrde da nisu bila ni stara ni dobra. U svakom slučaju, bila su to vremena u kojima su pisci bili ujedinjeni u borbi za slobodu govora i prava na razliku – upravo za one stvari koje bi mnogi pisci sada najradije zabranili nekim drugim piscima.

Zatim sam se prisetio Dubrovnika. Za razliku od Mome Kapora, ja Dubrovnik nikada nisam voleo. Prvi i jedini put bio sam u njemu tokom leta 1968, kao jedan od mnogobrojnih hipika iz celog sveta koji su „okupirali” dubrovačke, ulice, trgove i plaže. Međutim, nezadovoljni takvim turistima, od kojih se nije moglo previše zaraditi, građani Dubrovnika su uzeli pravdu u svoje ruke. Počeli su da nas vređaju, napadaju, biju, bacaju u more, a neke su, uz dobre batine, na silu ošišali. Tada sam prvi put video histeričnu masu koja je bila spremna da linčuje. Spakovao sam ranac, pobegao iz Dubrovnika i više nikada nisam kročio u njega.

Tada je, u nekim od novina za koje je redovno pisao, Kapor objavio komentar u kojem je stao na stranu pretučenih i ošišanih hipika, što je, u to vreme, doprinelo bržem oporavku mog povređenog hipi identiteta. Takva „pomoć” se, bez obzira što nije bila upućena samo meni, ipak, ne zaboravlja. I nisam je zaboravio tokom potonjih decenija, tokom svih onih godina dok je Kapor nemilice rasipao svoj spisateljski dar na ispisivanje knjiga za zaljubljene devojčice i neodlučne dečake a potom na teško shvatljive političke ekskurzije.

Zbog toga je, uveren sam, u prvom slučaju prokockao mogućnost da zauzme neko cenjenije mesto u srpskoj književnosti, koje bi trebalo da mu pripadne na osnovu njegovog spisateljskog umeća. U drugom slučaju, ako ne grešim, prokockao je dobrim delom podršku onog mlađeg, urbanog sloja društva kojem je najviše pokušavao da se približi u svojim knjigama. Njegovim odlaskom naša književnost gubi jednog od prvih, a možda i najvećeg, autora pravih bestselera, dok Beograd gubi jednu od svojih najprepoznatljivijih ikona.

I dok se razne uspomene obrušavaju na mene, prisećam se da smo se sreli i u Njujorku, u gradu koji je, bar u to vreme, Kapor voleo koliko i Dubrovnik i Beograd. Tamo je on bio drugačiji, u isto vreme nervozniji i opušteniji, što se događa mnogim posetiocima tog čarobnog grada. Jedino što se na njemu nije tamo menjalo bio je njegov osmeh. Njegov osmeh bio je svugde isti, kao neki daleki rođak osmeha mačke iz „Alise u zemlji čuda”. I dok hodam ulicama grada u kojem sada živim, ti osmesi iskrsavaju svuda oko mene, kao da najavljuju povratak svog vlasnika.

Ali, vlasnici osmeha se vraćaju samo u uspomenama. U stvarnosti se to nikad ne događa. U stvarnosti, zapisano je u Talmudu, čovek počinje da oseća da je star u šezdesetoj godini. Međutim, čovekov čas za umiranje, piše malo dalje u Talmudu, sleduje mu tek u stotoj godini. Zanimljiva je ta pomisao – doživeti stotu, tu „jezivu gnjavažu u životu” – kako je o tome pevalo „Bijelo dugme” u ona stara vremena koja ipak nisu bila loša.