Ovaj strah postoji otkad postoji čovek, dok priroda postoji i od malo ranije.

Strah od prirode je dubok, iskonski strah. Koliko je iskonski shvatićete ako se nađete sami u planini, noću, nenaoružani, sa ispražnjenom baterijom mobilnog telefona, dok se oko vas muvaju, šunjaju i zagledaju vas neki, vama nevidljivi, izgladneli stvorovi. Ili, ako čak i usred bela dana odjednom upadnete u nekakvu mračnu, smrdljivu rupetinu, punu preglasnih, neartikulisanih zvukova, a da to nije mesto okupljanja vaše ekipe na pivu, posle posla.

Doduše, ne plaše se samo ljudi prirode. I najveći broj životinja je u konstantnom strahu, jer kad se ne plaše postaju neoprezne, pa lako bivaju zaskočene i pojedene. A šta da im radimo, kad se bar one „divljije” i pametnije među njima nisu potrudile da, umesto da okolo divljaju bez veze, divljaju strateški, kao mi ljudi, pa da pre nas izmisle hladno, vatreno, hemijsko, atomsko, bakteriološko ili klimatsko oružje. Ovako su po ceo dan samo ždrale, spavale i parile se. Kakva greška! Jer za to vreme je ljudski rod, između istog takvog (manje-više životinjskog) ždranja, spavanja i parenja, vredno radio na nametanju brutalne sile svima i svemu oko sebe, a ponajpre izmišljanjem kojekakvih eksplozivnih i drugih uređaja, pomagala i supstanci za uništenje, zagađenje i istrebljenje svega što se rađa, raste, diše i mrda.

Dakle, vremenom su se ljudski i životinjski razlozi za strah od prirode nekako razdvojili. Proces razdvajanja počeo je onda kad je čovek prirodu prestao da doživljava kao zbir naizgled haotičnih, a u stvari do savršenstva usklađenih elemenata i stalno iznova uspostavljane ravnoteže energija i počeo da je posmatra uglavnom kao zgodno mesto za raspaljivanje i proždiranje roštilja, bacanje praznih plastičnih boca, puštanje najlon kesa niz vetar i nehajno deponovanje svežeg radioaktivnog otpada.

Sve bržim razvitkom takozvane zapadne civilizacije (čitaj: sve masovnijom proizvodnjom i korišćenjem sve prljavijih tehnologija za zaradu sve prljavijih para) prethodno dugo uspostavljana ravnoteža u prirodi počela je da se remeti. A onda smo, zahvaljujući sve bržoj razmeni informacija, počeli da shvatamo da priroda, onako „kul” kakva jeste, i te kako ume da uzvrati ekološki udarac.

Recimo: ljudi uporno istovaruju svoje organsko i neorgansko đubre u more sa brodova, sa naftnih platformi, iz hotela, iz probavnog sistema ili iz najobičnije obesti. Onda moru dojadi, skoči mu so u talasu (kao nama šećer u krvi), pa se zaleti u obliku cunamija i svo to naše đubre nam prvo vrati do duboko u kopno, a onda odnese ne baš mali broj ljudi, kuća i automobila sa sobom nazad u dubinu, kao nekakvu zateznu kamatu.

Zatim: čovek nemilice seče i krči šume da bi dobio obradivu zemlju, mesto za gradnju naselja, drvenu građu, potpalu. Onda šumama udari vatra u krošnju (kao nama krv u glavu), pa buknu same, ili uz nečiju pomoć te vatrenom stihijom odnesu ono što je ljudskom rukom pravljeno, pretvore u prah i pepeo i time vrate u oblik mnogo bliži prirodi.

Ili: ne prestajemo sa ispuštanjem ogromne količine prljavih industrijskih gasova. Puva to i duva na sve strane i kroz dimnjake i kroz auspuhe, sve dok neki uragan, tornado, tajfun povremeno duboko ne udahne i izdahne i oduva ne samo te gasove nego i ljudske živote, imovinu, infrastrukturu.

Najzad: uredno proizvodimo veštačke, nezdrave, otrovne materijale, koje priroda ne može da rastvori vekovima, a ona nam onda odgovori nekim novim bolestima, mutiranim virusima s kojima čovek ne može (a često zbog zarade i neće) da se izbori decenijama.

A nikako da shvatimo da smo mi samo jedno zrno peska, tačka u vremenu, a ne gospodari svemira. Da će nam, zagađivali i maltretirali „kevu” prirodu ili ne, kad-tad banuti neki veći asteroid iz vedra neba i slistiti nas, ako se prethodno ne uništimo zloupotrebljenom tehnologijom ili ne podlegnemo nekom supervirusu. Jer ljudska rasa će jednom, tako kako se i pojavila, nestati s lica Zemlje.

A priroda?

Priroda će se već posle milion godina sama oporaviti, dokazujući da je ona večita, a mi prolazni. Zato, dok smo još tu, pametnije je da je što bolje upoznamo i „ispoštujemo” da bismo je se manje plašili.