Овај страх постоји откад постоји човек, док природа постоји и од мало раније.

Страх од природе је дубок, исконски страх. Колико је исконски схватићете ако се нађете сами у планини, ноћу, ненаоружани, са испражњеном батеријом мобилног телефона, док се око вас мувају, шуњају и загледају вас неки, вама невидљиви, изгладнели створови. Или, ако чак и усред бела дана одједном упаднете у некакву мрачну, смрдљиву рупетину, пуну прегласних, неартикулисаних звукова, а да то није место окупљања ваше екипе на пиву, после посла.

Додуше, не плаше се само људи природе. И највећи број животиња је у константном страху, јер кад се не плаше постају неопрезне, па лако бивају заскочене и поједене. А шта да им радимо, кад се бар оне „дивљије” и паметније међу њима нису потрудиле да, уместо да около дивљају без везе, дивљају стратешки, као ми људи, па да пре нас измисле хладно, ватрено, хемијско, атомско, бактериолошко или климатско оружје. Овако су по цео дан само ждрале, спавале и париле се. Каква грешка! Јер за то време је људски род, између истог таквог (мање-више животињског) ждрања, спавања и парења, вредно радио на наметању бруталне силе свима и свему око себе, а понајпре измишљањем којекаквих експлозивних и других уређаја, помагала и супстанци за уништење, загађење и истребљење свега што се рађа, расте, дише и мрда.

Дакле, временом су се људски и животињски разлози за страх од природе некако раздвојили. Процес раздвајања почео је онда кад је човек природу престао да доживљава као збир наизглед хаотичних, а у ствари до савршенства усклађених елемената и стално изнова успостављане равнотеже енергија и почео да је посматра углавном као згодно место за распаљивање и прождирање роштиља, бацање празних пластичних боца, пуштање најлон кеса низ ветар и нехајно депоновање свежег радиоактивног отпада.

Све бржим развитком такозване западне цивилизације (читај: све масовнијом производњом и коришћењем све прљавијих технологија за зараду све прљавијих пара) претходно дуго успостављана равнотежа у природи почела је да се ремети. А онда смо, захваљујући све бржој размени информација, почели да схватамо да природа, онако „кул” каква јесте, и те како уме да узврати еколошки ударац.

Рецимо: људи упорно истоварују своје органско и неорганско ђубре у море са бродова, са нафтних платформи, из хотела, из пробавног система или из најобичније обести. Онда мору дојади, скочи му со у таласу (као нама шећер у крви), па се залети у облику цунамија и сво то наше ђубре нам прво врати до дубоко у копно, а онда однесе не баш мали број људи, кућа и аутомобила са собом назад у дубину, као некакву затезну камату.

Затим: човек немилице сече и крчи шуме да би добио обрадиву земљу, место за градњу насеља, дрвену грађу, потпалу. Онда шумама удари ватра у крошњу (као нама крв у главу), па букну саме, или уз нечију помоћ те ватреном стихијом однесу оно што је људском руком прављено, претворе у прах и пепео и тиме врате у облик много ближи природи.

Или: не престајемо са испуштањем огромне количине прљавих индустријских гасова. Пува то и дува на све стране и кроз димњаке и кроз ауспухе, све док неки ураган, торнадо, тајфун повремено дубоко не удахне и издахне и одува не само те гасове него и људске животе, имовину, инфраструктуру.

Најзад: уредно производимо вештачке, нездраве, отровне материјале, које природа не може да раствори вековима, а она нам онда одговори неким новим болестима, мутираним вирусима с којима човек не може (а често због зараде и неће) да се избори деценијама.

А никако да схватимо да смо ми само једно зрно песка, тачка у времену, а не господари свемира. Да ће нам, загађивали и малтретирали „кеву” природу или не, кад-тад банути неки већи астероид из ведра неба и слистити нас, ако се претходно не уништимо злоупотребљеном технологијом или не подлегнемо неком супервирусу. Јер људска раса ће једном, тако како се и појавила, нестати с лица Земље.

А природа?

Природа ће се већ после милион година сама опоравити, доказујући да је она вечита, а ми пролазни. Зато, док смо још ту, паметније је да је што боље упознамо и „испоштујемо” да бисмо је се мање плашили.