,,Хола”,,,хола”,,,буенос дијас”,полако пристижу музичари из оркестра мадридске Опере. Нико ме не познаје, немамо заједничке теме за разговор али ја користим то време да у себи по ко зна који пут понављам научене фразе као што су – principio,primera i segunda casilla,otra vez. Детаљно сам забележио све говорне музичке изразе на шпанском и спремио мали уводни говор.Додуше ту је и Хозе Луис да контролише снимање и да ми се нађе при руци. – Је ли све у реду ? Када ћемо моћи да почнемо ? – шаље ми упитни поглед док распоређујем ноте по пултoвима музичара. Питер је већ раније направио оквирни распоред микрофона по секцијама – првеи другевиолине, виоле, чела. Стављам слушалице и чујем поново Хозе Луиса:–Која је прва нумера за снимање?”Виолиста са моје леве стране каже да нисам уписао предзнаке на почетку штима – да, заборавио сам – а, си, си – уписујем му предзнаке који фале, а затим се пробијам кроз редове музичара до режије.

– Што се нас тиче, спремни смо.

Питер ми говори на енглеском, а и Хозе Луис говори сасвим пристојно. Улази међу музичаре, моли за мало тишине и обраћа им се на матерњем језику. (У реду је,зар не?) Ту и тамо ухватим неку реч коју сам већ раније чуо. Представља ме и извињава се у моје име ако се не будемо разумели баш најбоље... Компјутерски део посла обавио сам претходних дана са Питером и Пибеом (Хозе Луис Иглесијас) гитаристом,тако да у слушалицама најзад почиње да се емитује музичка подлога на коју ће сада гудачи свирати.Прве фразе и пасажи зазвучали су пристојно. Али лептири у стомаку полако надолазе,упозоравајући ме да се превише не опуштам.Тешкоће у раду са овом врстом музичара искусио сам већ много раније на омладинском фестивалу у Суботици,са сарајевским великим оркестром,па чак и са изврсним гудачима Гeвина Рajта у Лондону.Моје руке увек су покушавале да буду у складу са ударцима метронома,да буду одсечне као ритам бубњара са савршеним темпом.Мучио сам се као ђаво док би ми се зној сливао низ леђа. Објаснио ми је пријатељ – диригент класичне музике: Ако диригујеш филхармонијом,твоје руке док машеш увек супомало испред замишљеног метронома. Гледао сам га чудно,али како је то могуће,па ја сам навикао кроз свирку да што прецизнији и синхронији будем са беспрекорно тачним темпом?

Покушао је да одбрани непобитну чињеницу и истинитост своје тврдње – филхармонијски оркестар може да броји од педесет до деведесет чланова.У једном оркестарском „Тутију”,замисли дувачку секцију кад свира у форте динамици.Да ли ти музичари могу да чују шта свира осми пулт виолина?

Наравно да не.

Твоје руке су једини компас који их,све,усмерава и држи под контролом и у темпу.

То је јасно али оно са махањем испред?

Снимање полако одмиче.Поступност којом сам поређао аранжмане за снимање и редоследуродили суплодом.Гудачи су лако савладали првих неколико композиција али онда су дошле на ред неке песме где сам им написао доста брзе пасаже у Це3 октави.Једном,па још једном,па пети пут како заустављам снимање са оним наученим:– Por favor,otra vez desde numero tres. Сваки нови покушај снимамо али нервоза расте.

Као и код сваке гудачке секције неколицина квари укупни резултат.Први редови вуку ону неколицину али довољно је да само двојица греше и заостају у првим виолинама,да се то одрази и примети у целокупном звуку гудача.

Можемо ли проћи овај проблематични део засебно по секцијама?Да чујемо само прве виолине– из добре намере да ствар рашчистимо и одмакнемо се од дела песме који нам не иде,изазвао сам негодовање код оних који су сваки пут беспрекорно одсвирали оно што пише. Постајало је вруће у просторијама и усред те неугодне ситуације устаде један намргођени господин и осионим гласом обрати се свима,избегавајући да поглед упути и у мом правцу.

Господо,ми овако не можемо да радимо. Ово нису услови у којима ми иначе функционишемо. Врућина је а враћа нас диригент већ петнаести пут и ту нешто није у реду. Ја овако нећу да радим.

Неки гунђају у знак подршке, а други спуштају поглед на врхове својих ципела.Из режије не долази никаква порука и неугодност лебди у усијаној просторији.Преостаје ми једино да прекратим ескалацију незадовољства или чак свађе скидањем слушалица са главе и објављивањем паузе.

–Ух,ово ми не мирише на добро – мислим у себи. У режији колико видим нема нервозе.Округло лице Хозе Луиса само ми кроз лагано манипулисање капака даје до знања да не треба ширити дискусију.Петер ми пушта последњи снимак:

– Ево да чујеш.

Они долазе из оркестра Националне опере,један мањи број из Филхармоније.Та врста музичарапозната ми је из ранијих ситуација.Слични контакти и слични конфликти.Године детињства и младости провели су у неуморном вежбању да би се по добијању дипломе ретки отиснули у солистичке воде, а већина нашла запослење у великим оркестрима.Други пулт других виолина или у најбољем случају вођа секције.То су били крајњи домети на који су ретки били поносни.А онда су у моду ушла снимања за поп-рок пројекте и господа гудачи су схватили да се узмного мање напора и рада,појавио нови извор зараде.То што им модерне синкопе нису баш најбоље полазиле за руком није им се чинило тако важним,па они су сви били писмени и могли су да одсвирају све што је било написано!?

Док сам лагано испијао своју cafe con leche бистрило ми се у глави објашњење тренутног конфликта.Ту пред њима,сјајним извођачима Albeniza,Falle i Joaquina Torine стоји један захтеван странац и враћа их,за два, три такта који и нису тако лоше одсвирани а ,,будимо искрени и нису баш написани у духу инструмента”.

Са Хoзe Луисом долазимо до соломонског решења. Конфликт ће бити превазиђен ако са гудачима наставимо од проблематичног места да снимамо остатак аранжмана, а на крају их замолимо да покушамо последњи пут ,,оно” место,па како испадне.

Ер кондишн је освежио просторије,више није била несносна врућина и мој ,,испит”се приводио крају. Неколико музичара одлазећи жели да се поздрави са мном – стисак руке и поглед. О.К,момци,хвала на поверењу.