Живот се не мери бројем наших уздисаја него оним тренуцима који одузимају дах, од којих занемимо.

Кад су четрдесетих година 20. века створени први компјутери нико није могао да појми како ће променити образац човековог битисања на планети Земљи, да је започела ера информатике која ће за неколико деценија попут паука изаткати своју мрежу преко наших живота. У новој ери нема више тајне и време се више не мери по географским ширинама – оно је једно, свеобухватно и наша тела су се прилагодила, можемо чили и радосни у глуво доба да гледамо тениске турнире или као што сам ја 20. јануара пратила до шест ујутро пренос устоличења новог америчког председника. Пољски политичар Артур Горски га је именовао као новог, тамнопутог Месију, саркастично додавши да је повампирени комуњара; његова владавина ће, каже, изазвати светску катастрофу, и Ал Каида може задовољно да трља дланове јер је нови председник обећао мир уместо рата, а то означава крај владавине цивилизације белаца.

Америка је велика земља, богата, праведна, њени грађани имају иста права, нема народних мањина, сви су искључиво Американци... Не волим Америку, а како бих и могла да је волим кад су нас бомбардовали!? Десет година касније још увек, свакодневно, гледам рушевине пролазeћи улицом Милоша Великог. Узалуд су изградили нову зграду у Марулићевој, близу моје куће, кад ја и сада видим трудницу која од удара бомбе кроз прозор слеће са првог спрата на тротоар... Не волим Америку, али није нас Обама бомбардовао, мада смрзла сам се кад сам видела састав његове владе, неке Клинтонове људе које сам одласком славног љубавника Монике Левински потпуно побркала са мафијом и потиснула у подсвест...

Легендарни британски политичар, анђео Другог светског рата, Винстон Черчил, био је касније и добитник Нобелове награде за књижевност! Сећам се да сам слушала о њему још као мала и упамтила слоган којим је у ратном вихору освојио планету: „Могу да вам обећам крв и сузе”. Од тада нико да понуди то што стварно следи. Јадни књижевници, Нобела би могао поново да смота политичар показавши да је књижевност уметност једноставних речи, а не вештина комбинаторике, млаћење празне сламе.

Какав год да је Барак Обама, сигурно да не осваја само својом обојеношћу, јер за разлику од Черчила он је представио и сарадника са којим пише своје говоре. А његов инаугуративни говор право је књижевно ремек-дело. Срећом, штампан је на свим језицима на Интернету, јер људи више верују својим очима него ушима. Ево један мали цитат:„Стојим овде погнуте главе пред задацима, захвалан на поверењу које сте ми указали”.

Скоро да ми је било жао што Обама није постао председник Европске уније. Одушевио ме је што је заклетву полагао, упркос хладном јануарском дану, у оделу, без бунде, шубаре на глави и обмотан шалом! Можда су му уградили батерије у јегерку испод кошуље, али то није важно, мене је задивио јер један прави председник не сме да устукне ни од хладноће. Какав је говор одржао?! Такав сам одувек желела да чујем од владара ма које земље. Говор који показује да је и он грађанин, становник, један од житеља земље који прихвата заједништво са својим народом.

„Он је само истурена фигура силе која влада уместо њега”, пишу у мејловима моји пријатељи из Америке, хвале се како ниједан од њих није гласао за њега, а његов противник је добио скоро исти проценат гласова, канда 47 одсто, а Обама 51! „Сада је и Америка подељена! Видећеш, ништа он неће бити бољи од својих претходника.” Могуће је да неће, али било је заиста дирљиво слушати његов говор. Таман је положио заклетву, постао председник , мистер президент најмоћније уније света, и о чему је говорио?! „Америка неће да поклекне јер смо ми, њен народ, верни идејама наших предака и поштујемо Устав! Тако је било пре нас, тако мора да буде и у нараштају овог времена.” Ако и није мислио тако, рекао је то што сваки човек на свету радо слуша. Одувек сам више ценила да ми се макар и лицемерно осмехују него да ми искрено окрећу леђа! Више волим да се сложимо да нешто само изгледа као да јесте него да ме уверавају да је немогуће. Није ми се допало што је цео Холивуд стао иза Барака Обаме, али после његове заклетве са грешкама и исправкама, двадесетоминутним говором у сакоу на ветру показао је да је прави изабраник на правом месту. Може да постане вођа за памћење ако буде следио своје речи.