Један од „наших“ 17 римских царева није успео да сакрије од света тајну својих козјих ушију. Легенда каже да је млади берберин сачувао живот тако што је само земљи поверио тајну. Но, нарасла је зова и од ње направљене свирале раструбиле су причу о Трајановим козјим ушима. Од тада се каже: „Заклела се земља рају да се тајне све сазнају!“ Очигледно је наступила генерација која је прескочила бајке у својој едукацији. Незналице имају једну предност; свему се чуде, као никад виђеном („Jaime vu“). Исто се понавља са сваким технолошким напретком. Тако су Титу замерали како је успео преживети у Коминтернином хотелу „Лукс“. Он је одговорио: „Па, ја сам знао да се телефони прислушкују и пазио сам шта причам!“ Сада се неки наивно чуде како су могле процурити тајне с Интернета. Ниједно откриће се не пушта у масовну употребу ако није откривен начин како се може контролисати и какву корист манипулатори могу извући из тога. И без „Викиликса“ свако мало упућенији је могао знати да се дипломатијом и политиком бави другоразредни људски материјал. Узвикивати сада: „Цар је го!“ делује наивно, а пажљивијем посматрачу показује у чијим је рукама, нажалост, свет.

Тајна се може сачувати ако је у поседу двојице људи. Ако за њу зна треће лице, она је несигурна ко сламка на ветру. Одатле порекло води латинска пословица: „Tres faciunt collegium“ (Тројица чине скуп).

У пракси Католичке цркве је да изван школе увек иду по тројица будућих свештеника. Тако се осигуравају да тајна увек процури. За разбијање тајни најважније је пратити токове новца и путеве жена. Кад желите открити тајну у крими-роману, послушајте савет Француза: „Cherchez la femme!“

Тајна је увек везана или уз сексуалност или уз капитал. Табуи су веома стара аквизиција, давно настала на дугом путу развоја психичког. У немогућности да стварним способностима покаже неку надмоћ, homo sapiens је прибегао лукавству, мистификацији. Почео је измишљати неке тајне силе које су наводно на његовој страни, да би остварио одређену надмоћ. Тако је и данас: основни разлог прибегавању тајнама лежи у потреби остварења надмоћи прибегавањем лукавствима, неформалним коалицијама, тајним удружењима, лажним боговима и тренутним савезницима. Тајећи од других, а делећи тајне само с одабранима, стварају се неформалне коалиције, у којима неки на непоштен начин желе остварити компаративне предности над другим људима.

Тајна је онолико чврста колики је страх од њеног откривања.

Велике силе поседују моћ да наметну чување тајни које су у њиховом интересу. Одатле констернација, као и увек, када се Давид усуди да се супротстави Голијату, а из истог извора је задовољство малих људи кад виде Голијата на коленима. Моћници неће бити милосрдни у свом бесу јер се осећају раскринкани и разголићени у својој једноставности, наивности и прозирним манипулацијама, којима држе свет у потчињености. Њима је одговарао привид, док једно дете није, као у басни, узвикнуло: „Цар је го!“ Гнев моћника обрушио се на јединку, која је сада и силоватељ, и то, замислите, у Шведској.

Моћници могу да оснивају „Трилатералце”, „Билдерберге”, „Опус Деи”, „Кости и лобање“, али кад један усамљени стрелац демаскира сву прозаичност наводно високопарних односа међу политичарима, онда добија атрибуте чергара, сина путујућих глумаца и силоватеља.

Велики брат је давно пре Орвела закуцао на наша врата. Заварава се ко верује да може направити тако савршен облик комуникације који ће остати тајна ван круга посвећених. Радозналост човека усађена му је скупа с интелигенцијом и увек ће бити људи којима је највећи изазов да виде шта је с оне стране огледала. Мистификацију тајни подржавају људи нечистих намера и прљавих руку. Одатле толико жучи, љутње и осветничке осионости над појединцем. Афера „Викиликс“ је показала колико баналности, дволичности, предрасуда, незнања, надмености, улизиштва, неискрености и тако даље, постоји у међународним односима уз потпуно занемаривање чињенице да смо сви у истом чамцу који се љуља на узбурканом океану судбине.