„Ustaću i otići, otići na Inisfri,
od blata i pruća načiniću kolibu, znam
gajiću leje pasulja, imaću košnice tri
i biću srećan i sam...”
V. B. Jejts

Ima li čoveka koji, makar jednom, nije pomislio nešto slično?

Ima li čoveka koji u današnje vreme, makar jednom dnevno, nije poželeo da ustane i da ode?

Stajala sam u redu sa ljudima koji su, kao i ja, čekali da izvade novi pasoš i čula razgovor koji je otprilike izgledao ovako:

– Za početak, prestaću da čitam novine i da gledam televiziju.

– Nije to rešenje, to je samo bežanje od realnosti.

– Možda, ali ja i hoću da pobegnem. Želim da pobegnem daleko od svega. Od kalkulantskih rasprava, od raznoraznih spekulacija, nagađanja, od priča o malverzacijama, krađama, podvalama, špijunažama, izdajama, o svakojakim pravima, rehabilitacijama, ostavkama, postavljenjima, raskolima, demantima svih tih istih tvrdnji, o kupovinama, prodajama… Stvorila mi se kakofonija u glavi od oprečnih informacija. Čak i ono čiji sam očevidac bio, a neretko i učesnik, sve češće se izvrće i obrće kako kome paše. Hej, alo! Pa, ja sam bio tu, ja sam sve gledao svojim očima, ja sam sve slušao svojim ušima, mene su ubeđivali, od mene su tražili... Neki ljudi me svakodnevno javno uveravaju da su bili ono što nikad nisu bili, ili, pak, da nikad nisu bili ono što su nekad bili. Njima se veruje, njihovo mišljenje je relevantno, njima se dodeljuju razna priznanja i oni ih dele drugima, njima se poveravaju svakakve dužnosti i oni donose raznorazne važne odluke. Što reče Dis: ,,...na visoko uzdigli se sutereni”. Idi čoveče, pa, prekipelo mi je. Četrdeset i šest godina imam. Dovoljno sam ovde – i to uzaludostavio svog životnog vremena.

– Tačno, neka nešto ili sve od toga bude istina, ali neću ipak da bežim. Hoću da ostanem. Pa, ja sam se ovde rodio, deda mi se ovde rodio, i ja sam, kao oni, ovde nešto radio, gradio, branio uz znoj, krv i suze. Ovo je sve i moje! Neću da pokleknem i odstupim pred otimačima koje štite njihova agresivnost i nemilosrdnost. Ali, zapamti, odguraće oni kad-tad sami sebe u propast!

– Ukoliko ne odvedu u propast sve nas! Zato, nemam ja šta više da pamtim. Sve, bre, znam. Mozak mi kao kompjuter stalno šalje upozorenje: „Da li si siguran da želiš da zameniš stari podatak novim, jer je ovakav isti već skladišten u tvojoj memoriji?”

– Jeste, ali kuda ćeš da ideš? Na kraju krajeva, okreni-obrni, sada je svuda isto...

– Neka je isto, ovde su kako si rekao – naš znoj, naša krv i naše suze – a tamo nisu! Tamo ću da budem bez emocija, bez sećanja, bez izneverenih očekivanja. Uostalom, zašto stojiš u ovom redu? I ti čekaš pasoš, zar ne?

– Da. Ali, ne da bih se iselio. Hoću da mogu da odem, doduše, negde kad poželim a negde kad mi daju vizu. Hoću da mogu povremeno da pratim uživo njihove napretke ili nazadovanja. Hoćusvojim očima da vidim i da znam kojim načinom dalje da se borim.

– Zašta da se boriš? Ne budi naivan. I tebi će uskoro mozak početi da šalje upozorenje koje meni šalje.

– Ma, meni ga šalje odavno... Vidi, moj stric šezdesetih se iselio u Kanadu, ujak sredinom osamdesetih u Nemačku, rođeni brat početkom devedesetih u Švedsku, a sestra sa decom devedeset i devete u Austriju. Znam ja sve o čemu ti pričaš, ali ja neću to da dozvolim nikome da mi uradi. Ja sam borac!

„...Ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile
da te služe još dugo, iako su te već odavno izdali,
i da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema ničega više
do volje koja im govori: Istraj!”
R. Kipling

Verujem da nema čoveka koji u današnje vreme, makar jednom, nije rekao sebi nešto slično.