„Устаћу и отићи, отићи на Инисфри,
од блата и прућа начинићу колибу, знам
гајићу леје пасуља, имаћу кошнице три
и бићу срећан и сам...”
В. Б. Јејтс

Има ли човека који, макар једном, није помислио нешто слично?

Има ли човека који у данашње време, макар једном дневно, није пожелео да устане и да оде?

Стајала сам у реду са људима који су, као и ја, чекали да изваде нови пасош и чула разговор који је отприлике изгледао овако:

– За почетак, престаћу да читам новине и да гледам телевизију.

– Није то решење, то је само бежање од реалности.

– Можда, али ја и хоћу да побегнем. Желим да побегнем далеко од свега. Од калкулантских расправа, од разноразних спекулација, нагађања, од прича о малверзацијама, крађама, подвалама, шпијунажама, издајама, о свакојаким правима, рехабилитацијама, оставкама, постављењима, расколима, демантима свих тих истих тврдњи, о куповинама, продајама… Створила ми се какофонија у глави од опречних информација. Чак и оно чији сам очевидац био, а неретко и учесник, све чешће се изврће и обрће како коме паше. Хеј, ало! Па, ја сам био ту, ја сам све гледао својим очима, ја сам све слушао својим ушима, мене су убеђивали, од мене су тражили... Неки људи ме свакодневно јавно уверавају да су били оно што никад нису били, или, пак, да никад нису били оно што су некад били. Њима се верује, њихово мишљење је релевантно, њима се додељују разна признања и они их деле другима, њима се поверавају свакакве дужности и они доносе разноразне важне одлуке. Што рече Дис: ,,...на високо уздигли се сутерени”. Иди човече, па, прекипело ми је. Четрдесет и шест година имам. Довољно сам овде – и то узалудоставио свог животног времена.

– Тачно, нека нешто или све од тога буде истина, али нећу ипак да бежим. Хоћу да останем. Па, ја сам се овде родио, деда ми се овде родио, и ја сам, као они, овде нешто радио, градио, бранио уз зној, крв и сузе. Ово је све и моје! Нећу да поклекнем и одступим пред отимачима које штите њихова агресивност и немилосрдност. Али, запамти, одгураће они кад-тад сами себе у пропаст!

– Уколико не одведу у пропаст све нас! Зато, немам ја шта више да памтим. Све, бре, знам. Мозак ми као компјутер стално шаље упозорење: „Да ли си сигуран да желиш да замениш стари податак новим, јер је овакав исти већ складиштен у твојој меморији?”

– Јесте, али куда ћеш да идеш? На крају крајева, окрени-обрни, сада је свуда исто...

– Нека је исто, овде су како си рекао – наш зној, наша крв и наше сузе – а тамо нису! Тамо ћу да будем без емоција, без сећања, без изневерених очекивања. Уосталом, зашто стојиш у овом реду? И ти чекаш пасош, зар не?

– Да. Али, не да бих се иселио. Хоћу да могу да одем, додуше, негде кад пожелим а негде кад ми дају визу. Хоћу да могу повремено да пратим уживо њихове напретке или назадовања. Хоћусвојим очима да видим и да знам којим начином даље да се борим.

– Зашта да се бориш? Не буди наиван. И теби ће ускоро мозак почети да шаље упозорење које мени шаље.

– Ма, мени га шаље одавно... Види, мој стриц шездесетих се иселио у Канаду, ујак средином осамдесетих у Немачку, рођени брат почетком деведесетих у Шведску, а сестра са децом деведесет и девете у Аустрију. Знам ја све о чему ти причаш, али ја нећу то да дозволим никоме да ми уради. Ја сам борац!

„...Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали,
и да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
до воље која им говори: Истрај!”
Р. Киплинг

Верујем да нема човека који у данашње време, макар једном, није рекао себи нешто слично.