На њу не можемо утицати, она се руководи природним законима које понекад дефинишемо као вечне истине. Она поседује јединствену способност да усрећује и дародавца и даропримца. У тражење истине се може упустити човек кад зна шта хоће у животу, кад постигне зрелост, не одвлаче га ситнице. Савремено друштво се до те мере покварило да је сковало фразе као што су „друштвено прихватљива малверзација”, „дозвољени минус”, „позитивна нула” или „корисна лаж”, све апсурд до апсурда, скоро као она узречица:„Ако је до сведока, крава је наша!” Девалвиране су вредности као: часна реч, заклетва и друге особине истинољубивих људи. Правда треба да будеу функцији кажњавања оних који манипулишу истином. Стари Грци су улогу судије смештали у хор, као представника масе, народа, пренесено природног права. Природа увек тежи успостављањуравнотеже, некој примордијалној истини. Не каже се узалуд у руском језику правда–истина. Тврдоглави људи инсистирају на својој истини која је, због екстремне субјективности, искривљена и у пракси производи супротан ефект који иде све до параноје–душевног обољења.

Човек осећа да јесигуран кад је убеђен да је истина на његовој страни. Ту налази снагу којом се бори упркос проблемима.Истину неки смештају на небо, близу Бога, толико каткад делује недостижно;она је врхунски принцип у некој ствари. Она је нешто о чему се не дискутује, треба је прихватити а приори. У њу се верује без проверавања, сигурно је већ негде прошла тест проверености. С логичке тачке гледањаима особине општег, премда њену суштину могу докучити само неки. Неке истине на први поглед и не делују убедљиво,али нас њихова анализа уверава у чврстинуаргумената на којима се темеље. Само интелигентни људи имају способност да се њоме поигравају с лакоћом и да је користе као најјаче оружје. Истина није увек слатка и уху угодна; може бити горка.

Како рече велики српски песник, „Чашу меда још нико не попи, да је чашом жучи не загорча.”

Ипак, и најгора истина је боља од најслађе заблуде. Заблуда је увек слепа улица, доки најгорча истина води успознају, у исправљањепогрешака и изводи на прави пут. Ако не поседујемо довољно знања неке истине нам се чине невероватним. Истину краси то да она постоји. Њу не треба измишљати као што се измишљају лажи. Има ванвременску вредност и баш време показује да је она увек коначни победник. Ако и губи појединачне битке, коначна победа је њена. То је утеха коју пружа снага истине и она сила која нас држи док се за њу боримо. Појавни облици јој могу бити различити. На путу сазнања истине цвета хиљаду цветова, различитих по боји , укусу, мирису, облику, али су то само крајпуташи који нас воде до коначне истине.

Истина може устукнути,али само привремено, пред силом и неправдом. Али коначна победа је њена. Највећи пријатељ истине је време,оно потврђује оправданост истинитог размишљања. А највећи непријатељ истине су предрасуде, предубеђења, умишљеност у неке фикције. Права истина нас увек наводи на понизност; пред њеном величином наше личне сујете изгледају мале. Издизати себе изнад општих вредности у најмању руку је неукусно,а може бити и знак душевне болести. Не постојидобраи лошаистина.Она је увек неутрална. Мајстори манипулације знају неке своје интересе обући у одело истине,али касније схватимо да то није била истина. Најчешће нас заварају, погађајући наше жеље. Пожељне мисли годе нашој сујети, интересу или схватањима,али права истина се познаје,што може увек и свагде издржати тест времена и искушења.

Неки истину поистовећују с лепотом. Заједничка им је хармонија.