Недавна вест да је четрдесет америчких милијардера обећало да ће оставити половину свог иметка у добротворне сврхе подсетила ме је на једну стару изреку која каже: „Постоје три начина да се продужи нечије постојање на земљи – да се напише књига, да се засади дрво и да се постане родитељ, односно да добијете дете”. Неки кажу да је то кинеска изрека, неки је приписују другим традицијама, али то у овом тренутку уопште није важно. Та изрека пала ми је на памет зато што говори о давању, о поклањању, о враћању свету бар неког дела онога што смо од света узели.

Наравно, тај процес се не исцрпљује наведеним активностима и постоје и други начини да се наше трајање на лицу света продужи и након нашег одласка. Осим књига, верујем да се то постиже и другим облицима уметничког стварања (сликама, скулптурама, музичким композицијама...) а и многи градитељи су својим грађевинама продужили своје присуство у свету. Сасвим је сигурно да постоји још разних начина да се, да тако кажем, превари смрт. А један од тих начина је оснивање задужбина, као што је, рецимо, Коларчева у Београду,

На универзитетима широм северне Америке постоји огроман број зграда, библиотека, концертних дворана, галерија и сала за предавање које су назване именима добротвора који су дали новац за њихову градњу или одржавање. На универзитету у Калгарију, на пример, приводи се крају рад на новој библиотеци, која ће бити само дигитална, и која је названа по особи, односно породици која је финансирала њену изградњу. Не знам тачно њихово име али знам да су још увек живи. Та породица је поклонила универзитету 25 милиона долара, а провинција Алберта је, у оквиру свог програма пружања подршке донаторству уложила исту толику суму. На веб-сајту нове библиотеке нуде се преостале могућности за стицање права донатора да се по њима назову разне читаонице, сале за предавања и друга места унутар библиотеке.

У први мах, кад сам чуо да ће библиотека бити названа по живом дародавцу, љутито сам помислио да је то срамотан одраз нечије таштине. Онда сам одлучио да преспавам (јер је јутро, кажу, увек паметније од вечери). И доиста, пробудио сам се са измењеним ставом, односно са уверењем да дародавцима треба исказати захвалност и назвати њиховим именима оно што су помогли да се подигне. Мало таштине неће никоме нашкодити; напротив, такав став може да подстакне и друге будуће добротворе којима ће од свега највише пријати да виде своје име у називу неке културне институције, галерије или концертне дворане. Култура је, на крају крајева, оно што остаје, оно чиме се мере успеси или неуспеси неког периода, и свако ко жели да остане на овом свету најбоље ће учинити уколико уложи у културу.

Након објављивања поменуте вести о америчким милијардерима да дају део свог иметка могло се очекивати да ће наши милијардери бити прозвани и упитани да ли би дали половину свог иметка у неке недовољно дефинисане добротворне сврхе. Наравно да не би, не бих ни ја да сам један од њих. За тако нешто неопходно је да постоје одређени механизми у финансијском и пореском систему који подстичу на такве потезе и, заправо, награђују оне који – тако бар изгледа у почетку – губе део свог иметка. Не знам да ли су такви механизми већ уграђени у наш систем или, пак, ако јесу, да ли су и у којој мери разрађени. То је, наравно, главни аспект приче о милијардерима: они ће дати обећани део, али за узврат ће добити разне пореске олакшице. Они су се, уосталом, и обогатили улажући у ствари које су им доносиле највећи профит. Тешко је поверовати да би било ко од њих одједном почео да ради против себе.

То важи и за наше имућне људе. Нико није луд да ради против себе, али ће зато свако да уложи у нешто што му доноси неки добитак. Када држава нађе најбољи начин да награђује оне који су вољни да помажу културу и уметност, тада ће дародаваца бити као плеве.

Не знам, можда се варам, можда наивно (као и увек) размишљам о томе како држава и њен порески систем функционишу. Оно што знам јесте да изгледа да, ако не грешим, једино Цептер својим улагањима у културу враћа део свог добитка. Остале ћемо морати још да чекамо, нестрпљење ту ништа не помаже.

Док ово пишем, присетио сам се причице коју је једном испричао Пуриша Ђорђевић о неком сељаку који је ланцем везао пса за његову кућицу, али му није ништа давао да једе. Када су га питали зашто га не храни, сељак је љутито одговорио: „Што да га храним? Нека лови!”

Нисам сасвим сигуран зашто сам се тога сетио, можда због тога што се и држава често понаша као власник тог несретног пса. Наиме, држава често смишља начине како да нас оптерети и веже ланцима око врата, а онда очекује да „ловимо” и будемо срећни што тако живимо. Нико то не воли, без обзира на то да ли је богат или сиромашан. Али ако не може другачије, ако морамо да носимо те ланце, онда нека их бар држава скине са оних који су вољни да поклањају и самим тим улажу у културу. Свако ће тада бити у добитку, чак и они који мисле да неће.