Председник Тито је махао из отвореног аутомобила, сви смо мислили маше мени, управо мени. Са летње терасе ми клинци и чланови породице посматрамо свечану поворку на улици. У њој пионире у првом а пионирчине у другом реду, на улици која носи његово име. Кличу: Тито, Тито, Тито. Тито је био свуда, на ТВ, где год је путовао, па онда у „Сутјесци” (Ричард Бартон), када јаше на челу колоне. Али ТВ и филмови су једно, а уживо је друго. То је догађај чији си и ти део. Био сам дете, безбрижан, једино смо са вршњацима бринули ко ће добити отворени ауто када Тито умре.

Председник Милошевић је седео у великом црном аутомобилу који је управо пролазио Теразијама. Чекајући на семафору код Југоекспорта аутомобил је стао поред мене. Председник је седео иза сувозача, наслоњен на своју десницу са досадом је посматрао како га посматрам. Поново сам видео председника уживо. За његов ауто нисам много бринуо, једина брига је била како да породица и ја испливамо из хроничне немаштине.

Гледајући очима детета, и студента, ону стару и нову домовину, Тито ми је личио на кројача који је успео да скроји одело сачињено од различитог материјала. То одело сигурно није свакоме било по мери јер је било опшивено вештачким шавовима и повезано концима братства и јединства. Некоме је оно било тесно, некога гушило, а некоме каширало стомак. Али испало је да је оно било за све прилике, и радне и свечане, и многи су на то (о)дело гледали са завишћу. Када је кројач умро дошли су шегрти који су мислили да су од мајстора боље испеглали занат и почели да преправљају одело да би оно почело да се распада на све мање и бедније парчиће. Сигурно је да су републички и покрајински шегрти хтели да наставе путем мајстора, али неки су успели да га копирају само у конзумирању „чиваса“ и „монте криста“ или по презентацији белих парадних униформи.

Моји вршњаци, они који су имали лепо детињство и несигурну младост при сваком сусрету дискутују када нам је било боље. Ко је био бољи? Тито или Слоба? У Титово време неко каже да смо имали представу о регулисаном животу, снове везане за земљу, очеве који се жале да морају да буду чланови КПЈ да би добили стан, дилере дроге у америчким филмовима, пасош који вреди. У Слобино време велики број њих је управо са тим пасошима напустио земљу јер плату коју нисмо добијали нисмо ни сањали, очеви су наставили са жалбом јер нису могли да откупе од државе добијене станове, а дилери дроге и НАТО почели су да наступају уживо. Безбедну земљу је наследила она у којој се пуцало на све стране, на земљаке, новинаре, кланове, небо, имена улица.

И када се сада окупимо, ми пропали студенти и робови историје ипак се сложимо да је добро што смо живи јер смо прошли и кроз диктатуру пролетеријата и диктатуру брачног пара. Сада нас чекају други изазови јер с престанком диктатура све чешће се примењује употреба диктата. Од једне земље која се нешто питала постали смо земље екс-ЈУ које се једино питају: Имате ли оловку? Имамо. ОК, пишите шта даље.