Koliko puta smo čuli početak neke priče koja počinje sa: „u poverenju... čuo sam”... „molim te ovo je među nama”... „nemoj nikom da kažeš”... i sve u tom stilu. Između četiri oka raspravlja se o sudbinama,životima mnogih. Nekad mi se čini da ljudi koji stoje nedaleko od mene, prisluškuju više nego što slušaju ono što moje reči i pokreti govore. Kao da pamte svaku grimasu,uzdah,ton da bi mogli što verodostojnije preneti... kome? Pouzdani izvori žubore.

Žuta štampa, žuti ljudi,žuta planeta. Diktiraju nam kako da živimo i to nam ne smeta. Nalazimo zadovoljstvo u tuđem đubretu. Naše nepoštenje opravdavamo tuđim, svi smo isti po greškama dok našu radost i sreću krijemo. Otuđeni čovek od sebe i od svog života uz pomoć tehnologije svojim voajerskim durbinom traži svoj izgubljeni sadržaj u drugom. Pseudonim je zamenio ime,a anonimnost je postala njegova država. Špekulacija životima je u toku. Posmatranje i komentari nevidljivih ljudi kroz špijunku u tuđ život sad su u modi. A da li znaju da onaj ko posmatra i sam je posmatran. Ko se krije biće otkriven.

Živim u prizemnoj kući pored puta i nemam zavese na prozorima,čuo sam da neki zbog toga misle da je moja porodica siromašna. Nama ustvari treba samo svetla. Često ljudi dok prolaze zveraju radoznalo,vuče ih znatiželja da vide nešto. Šta? Treba njih pitati. Ponekad ih iznenadim u njihovom buljenju, pitajući:treba nešto? A tek šta čuju kad su otvoreni prozori,mogu da mislim. Ja sam slobodan čovek u svojoj kući. Borba za svetlo i svež vazduh nosi za sobom tračarenje,olajavanje,komentarisanje drugog. To su veoma negovane discipline kod nas u narodu,svi mi podležemo tome. Naš komentar o drugom je komentar o nama samima.

A tek koliko puta sam čuo totalne gluposti i besmislice o onome što sam rekao i uradio,da je sve od toga istina verovatno ne bih bio živ, i to sve u lošoj, iskrivljenoj,glupo ispričanoj interpretaciji dokone svetine koja sebi pravi zabavu u svom nezanimljivom životu. Gde je hrabrost da se stoji iza svojih reči, gde je izdržana odgovornost da nas učini većim i dragocenijim no što jesmo. Nekad se za stav davala glava. Malo ko se potpisuje ispod svog života. Manipulacija rečima unosan je posao. Istrgnute izkonteksta prave novi kontekst. Vreme nakićene groze. Koliko smo dobili nepotpisanih čestitki za praznike, sve najbolje od nepoznatog. Kao i svi ljudi koji nas pozdravljaju na ulici uz frazu, znamo se sto godina, a mi ne znamo ko su oni i nemožemo da se setimo gde i kako smo se upoznali. Krojeno nam je , a da nam mera nije uzimana. Oči koje nas vide onako kako one žele,a reči koje nikad nismo rekli stoje kao optužba protiv nas. Postoje ljudi koji bi dali sve od sebe za malo pažnje javnog servisa. Pod sjajem veštačkog svetla otkrivaju se u svojoj bedi . Toplota svetla oduzima im prirodne sokove i od njih pravi gazirane skotove. Gledaš kako im mehurići moždanih ćelija vetre. Posle nekog vremena postaju ishlapeli i neupotrebivo bljutavi. Oni koji proglašavaju neukus za ukus odlaze na marginu sa koje su došli.Talasi izvitoperenog društva talasaju i nas. Prazne emocije i nezaposleni mozgovi na sopstveno uveseljavanje primaju sve to. Osećam se kao slepi putnik ovog društva. Koliko puta smo iza svojih leđa čuli ono što nam niko u lice ne bi smeo reći. Podvojenosti šetaju pored nas glumeći nešto sasvim drugo. Bledimo sami sebi dok nas reprize iz prošlosti podsećaju ko smo nekad bili. Ovde se igra pingpong sa zdravom pameću svih onih koji su je još zadržali.

Dani bivaju sve duži, svetlo najavljuje proleće. Lep život protestuje protiv ružne učmalosti i kaljave zime. Optimizam ničim neizazvan protiv utemeljenog pesimizma opravdanog svačim.Prve visibabe nas pozdravljaju pored puta. Primetila ih je moja ćerka. Nije izdržala i rekla mi je da uberem jednu za poklon njenoj mami. Deca primećuju, za razliku od starijih.