Mnogi ljudi imaju potrebu da sebe vide kao dobre, moralne i pravedne osobe. To važi i za političare, a i za države i njihove vlade. Nažalost, svakodnevni život i ljudske naravi i mane vrlo brzo nas dovedu u situaciju kada se pokazujemo kao licemeri.

Usta su nam puna odlučnosti i poštovanja vrednosti i principa, pogotovo kad smo u ulozi sudije grehovima i licemerju drugih. Tada smo najžešći i najglasniji branitelji vrednosti, a naravno branimo se svom snagom kad drugi pokušavaju da nam sude za naše propuste, kada je reč o poštovanju vrednosti i principa. Zbog ovoga, ja više ne očekujem previše od ljudi niti od političara, ali ne volim kada u ovoj „igri” vrednostima od nas prave budale.

Tako moram da priznam da me više ne iznenađuju samoproglašeni „vernici” koji bez imalo stida često prave spiskove ljudi, stvari i ideja koje mrze ili preziru. Još manje me iznenađuju samoprozvani „demokrati” koji provode isto toliko vremena u pravljenju spiskova organizacija i političkih stranaka kojima bi trebalo uskratiti prava ili ih čak potpuno zabraniti. Tu nema velike razlike između vlada i država, s jedne, i pojedinaca, sa druge strane. Tako da Amerikanci koji se stide zbog dela koja je počinila njihova vlada i političara za koje su glasali, pogotovo u vezi sa Gvantanamom, Irakom i Palestinom, a i zbog arogancije američke sile, nalaze utehu u uličnim protestima u Iranu i Hondurasu, u političkoj korupciji u afričkim zemljama i u čvrstorukaškoj vladavini Putina u Rusiji. S tim što sebi kažu: „Nismo bar” Iranci, Iračani, Hondurašani, Srbi, Albanci ili neki drugi nesrećni narodi čiji problemi pune američke TV ekrane i elektronsku poštu”.

Tako da jednostavno kada potpredsednik Džo Bajden ode u Gruziju i izjavi da će Amerika verno da se bori za međunarodno pravo i suverenitet Gruzije nikome ne smeta to što je on nedavno bio na Balkanu, gde je u poseti Beogradu i Prištini slavio američku odlučnost u stvaranju „nove realnosti” u vezi sa suverenitetom Srbije, kada je obećavao da će Amerika da istraje u borbi za nezavisnost Kosova.

Isto tako, kada u Srbiji oni čija su usta puna „evropskih vrednosti” i odanosti Evropi istovremeno obaraju oči i ćute kad članovi Evropske unije pljuju po ovim istim vrednostima u Iraku, Avganistanu ili na Balkanu to je viđeno kao borba za demokratiju i za opšte dobro Srbije. Onda nije čudo kada ovi branitelji „sveevropskog” shvate da i oni imaju prava da tumače evropske vrednosti i principe demokratije kako njima odgovara, tako da ako nekome preti poraz na lokalnim izborima, ako je građanima dopušteno da sami izaberu za koga će da glasaju za gradonačelnika, onda se jednostavno promeni zakon. Ako tabloidi i senzacionalističko novinarstvo previše iritiraju ili ljute neke političare, opet treba promeniti zakon. To što će ovi novi zakoni biti menjani ako Srbija iskreno hoće da uđe u EU, jer nisu u skladu sa evropskim vrednostima, to uopšte nije problem. Jer kada dođe vreme, zakoni će se ponovo lako menjati, pa čak ako treba promeniće se i Ustav. Sve je dopušteno kada je neko osoba od principa, velikih vrednosti i odan branitelj demokratije.