Многи људи имају потребу да себе виде као добре, моралне и праведне особе. То важи и за политичаре, а и за државе и њихове владе. Нажалост, свакодневни живот и људске нарави и мане врло брзо нас доведу у ситуацију када се показујемо као лицемери.

Уста су нам пуна одлучности и поштовања вредности и принципа, поготово кад смо у улози судије греховима и лицемерју других. Тада смо најжешћи и најгласнији бранитељи вредности, а наравно бранимо се свом снагом кад други покушавају да нам суде за наше пропусте, када је реч о поштовању вредности и принципа. Због овога, ја више не очекујем превише од људи нити од политичара, али не волим када у овој „игри” вредностима од нас праве будале.

Тако морам да признам да ме више не изненађују самопроглашени „верници” који без имало стида често праве спискове људи, ствари и идеја које мрзе или презиру. Још мање ме изненађују самопрозвани „демократи” који проводе исто толико времена у прављењу спискова организација и политичких странака којима би требало ускратити права или их чак потпуно забранити. Ту нема велике разлике између влада и држава, с једне, и појединаца, са друге стране. Тако да Американци који се стиде због дела која је починила њихова влада и политичара за које су гласали, поготово у вези са Гвантанамом, Ираком и Палестином, а и због ароганције америчке силе, налазе утеху у уличним протестима у Ирану и Хондурасу, у политичкој корупцији у афричким земљама и у чврсторукашкој владавини Путина у Русији. С тим што себи кажу: „Нисмо бар” Иранци, Ирачани, Хондурашани, Срби, Албанци или неки други несрећни народи чији проблеми пуне америчке ТВ екране и електронску пошту”.

Тако да једноставно када потпредседник Џо Бајден оде у Грузију и изјави да ће Америка верно да се бори за међународно право и суверенитет Грузије никоме не смета то што је он недавно био на Балкану, где је у посети Београду и Приштини славио америчку одлучност у стварању „нове реалности” у вези са суверенитетом Србије, када је обећавао да ће Америка да истраје у борби за независност Косова.

Исто тако, када у Србији они чија су уста пуна „европских вредности” и оданости Европи истовремено обарају очи и ћуте кад чланови Европске уније пљују по овим истим вредностима у Ираку, Авганистану или на Балкану то је виђено као борба за демократију и за опште добро Србије. Онда није чудо када ови бранитељи „свеевропског” схвате да и они имају права да тумаче европске вредности и принципе демократије како њима одговара, тако да ако некоме прети пораз на локалним изборима, ако је грађанима допуштено да сами изаберу за кога ће да гласају за градоначелника, онда се једноставно промени закон. Ако таблоиди и сензационалистичко новинарство превише иритирају или љуте неке политичаре, опет треба променити закон. То што ће ови нови закони бити мењани ако Србија искрено хоће да уђе у ЕУ, јер нису у складу са европским вредностима, то уопште није проблем. Јер када дође време, закони ће се поново лако мењати, па чак ако треба промениће се и Устав. Све је допуштено када је неко особа од принципа, великих вредности и одан бранитељ демократије.