Poslednjih godina, tokom relativno čestih boravaka u Srbiji, pratim razvoj dva protivrečna procesa.

S jedne strane povećana je ljubaznost na koju čovek nailazi u gradskim i državnim institucijama, u prodavnicama i restoranima, pošti i bankama, dok je, s druge strane, među ljudima uopšte, sve veći porast netrpeljivosti ( i to ne samo u vozilima gradskog prevoza) prema svima, posebno prema onima koji se na bilo koji način razlikuju.

Ta dva procesa, u stvari, trebalo bi da se dopunjuju, odnosno da povećana ljubaznost proističe iz ublažene netrpeljivosti, ali na neki čudan način naši ljudi su uspeli potpuno da razdvoje ta dva procesa, što znači da lako može da se desi da vas neko jednom rukom mazi, a drugom mlati gde god stigne.

Moji beogradski poznanici stalno ponavljaju da je moja tvrdnja o povećanoj ljubaznosti najobičnija iluzija, ali uprkos takvom njihovom stavu i dalje sam uveren da je u tzv. javnom sektoru kod nas došlo do velikih promena.

U bankama i poštama vlada red i strpljivo se čeka. Nema više gužvi oko šaltera i znatiželjaca koji su vam preko ramena čitali vaše dokumente i poluglasno brojali pare koje su vam stigle na žiro-račun. Ta promena, ma koliko mogla nekome da deluje krajnje beznačajno, zapravo je potvrda da su i druge, ozbiljnije i znatno dublje promene, takođe, moguće u našem društvu.

Druga pojava, porast netrpeljivosti, najava je, nažalost, mogućeg razvoja niza drugih posledica, uključujući sukobe između raznih manje ili više marginalnih grupa, napade na neistomišljenike i na pripadnike „vidljivih manjina”, i žigosanje svih onih koji, jednostavno rečeno, misle ili se ponašaju malo drugačije. Žigosanje je posebno zanimljivo, pogotovo onda kada se pretvara u apsurd ili kontraporuku.

Na primer, svako ko kaže da je lepo ili dobro ili mirno živeo tokom šezdesetih i sedamdesetih godina u Srbiji rizikuje da bude žigosan kao loš Srbin. Praktično ispada da je dobar Srbin samo onaj koji nije imao srećno detinjstvo, jer kako je bilo koji Srbin, velik ili mali, mogao da bude srećan u vreme kada je Tito bio živ?

Netrpeljivost je, verujem, tipična pojava u sredinama u kojima se beži od suočavanja sa samim sobom već se krivica za sve baca na druge. To je tipičan stav čoveka koji kaže: „Ne znam šta je sa svim ovim ljudima, niko neće da razgovara sa mnom”.

Taj iskaz trebalo bi da glasi: „Ne znam šta je sa mnom, niko neće sa mnom da razgovara”. Međutim, lakše je optužiti druge nego suočiti se sa sobom i priznati da nismo onoliko savršeni koliko mislimo da jesmo. Stav o tome da je neko uvek žrtva je, u stvari, svojevrsno blanko opravdanje za davanje raznih izjava i tumačenja, odnosno za zatvaranje očiju pred raznim negativnim pojavama u društvu.

No, to su već velike teme koje će, budući da se ne rešavaju u potpunosti, postajati sve veći teret za savremeno srpsko društvo. Netrpeljivost o kojoj govorim odigrava se na znatno užem, katkad krajnje ličnom planu. Recimo, ako u razgovoru pomenete neku ličnost iz javnog života u Srbiji, lako se može desiti da vaši dotadašnji sagovornici jednostavno odbiju dalje da razgovaraju ili da slušaju vaše argumente. Ranije smo svi jadikovali što nam nije dopušten slobodan govor, a sada ne mogu da se otmem utisku da bi mnogi rado doneli propise koji ograničavaju slobodu govora.

E, tu si već u pravu, kažu mi moji beogradski poznanici, a neki od njih čak pominju spisak ljudi kojima bi trebalo zabraniti da govore u javnosti. Ti nisi stalno ovde, kažu mi, i ne možeš da pojmiš koju količinu smrada i otrova ti ljudi izlučuju u sredstvima informisanja.

A najgore od svega, dodaju oni, jeste činjenica da se tzv. demokratske snage ustručavaju da odgovore na pravi način, u strahu da bi to navelo neke od njihovih pristalica da prestanu da im pružaju podršku.

Taj stav, prema kojem treba izbegavati svaku „mutnu” situaciju, treća je komponenta na koju obraćam pažnju tokom boravka u Srbiji. Za razliku od dve pomenute, ova se ne menja i upravo ta njena nepromenljivost je ono što je pretvara u jednu od najvećih kočnica u razvoju srpske političke scene. Tipičan primer nastojanja da svi budu zadovoljni su izjave tipa: „Dajem podršku gej paradi, ali ne podržavam gej populaciju samu po sebi” ili „Nije tačno da imam nešto protiv Roma (ili Jevreja ili bilo koga drugog), ja čak imam jednog Roma (ili Jevrejina ili bilo koga drugog) među svojim prijateljima”.

Da, tako je najlakše. I vuk je sit, i ovce su na broju. I stalno postaju sve veće ovce.