– Одоше нам бре клинци, живот све гори и гори – каже Мики. Живот неје фер, гадови по правило живе боље и подужо, неје лако, кад нешто добро у овуј нашу земљу мењач аутоматски у рикверц. А ондак у рикверц и људи: мораја сам да одем, ондак смо се заборавили, изгубили, успеја сам, несам, тешко је и овдена ал’ и там, волео би да одем и да се не врћам, време ми је да се врнем, не могу, почео сам нов живот. А ондак живот прође у туј дилему куде је срећа бато и да л’ сам гу нашао там или изгубија уз овуј моју бежанију. Бар мени ми се тако причињава. Виде гу ономад, не знам после колко године опет дошла дома, хода испред на три корака, ноге јаке ал’ срце слабачко, не дава да гу стигнем и питам какав ву је живот без нас. Мени ми се бар чини да је живот раније био млого бољи а да садашњи убива. А неје ни чудо. Толко смо се са други и међусобно тепали. Бате почео и живот да тепа. Има једна изрека: кад живот почне да те тепа толко да отекнеш прави се да си дебел. Разумем ја тој ал’ не разумем да си сваки дан у Србију четри човека узме живот.

Мики прави паузу.

– Оћеш чоколаду?

– Хоћу. Имаш ли неку?

– Имам.

– С лешником?

– С мушмулу.

– Немој тако малодушно Мики. Ево ти једна прича. Исто из живота, да видиш да он не узима само него и даје. Причу прича жена која се бави вантелесном: после невероватно много покушаја брачни пар одлучује да покуша још једном, последњи пут. На дан када једини ембрион треба да се врати мајци констатује се да је слаб, да има мало шансе да се прихвати али нема се избора. Један је и ту је. На тај исти дан гине врло блиски члан породице, сви који раде у тој болници су око брачног пара, тугују а питају се како да смире жену, како да кажу колико им је жао и да она треба да мисли на будући живот. Да треба да жели да се тај мали живот претвори у велики и у неку руку надокнади изгубљени... Живот је чудо мој Мики. Некад узима, некада дуплира. Тај један крхки ембрион подели се у мајци на два и роде се два прелепа здрава дечака. Видиш, живот увек нуди шансу па макар у једном тренутку изгледало да је више немамо, да нећемо издржати и преживети, да се нема снаге, да је крај и да нам нема горе јер смо скроз доле. Живот увек нуди шансу и када је она 0,2 одсто и да се од једног ембриона створе два нова живота. Мики, и кад нам је шанса нула одсто живот нуди јер живот пише романе.

– Само треба неко да ги чита.