„Сасвим сам уверен да ће велика већина у Европском парламенту подржати покретање преговора о приступању Србије што је пре могуће”, каже Мартин Шулц, новоизабрани председник Европског парламента, једине непосредно биране институције Европске уније, одговарајући на питање „Политике” да ли ће и ЕП у пленуму подржати недавни став свог Комитета за међународне односе да лидери ЕУ треба Србији да одобре статус кандидата у марту.

Подсећајући да је Парламент већ навео да Србија заслужује да добије званичан статус кандидата, захваљујући добром напретку који прави на свом путу у ЕУ, Шулц, у интервјуу за наш лист, истиче да одлука Европског савета мора бити донета једногласно, а да је и даље нејасно да ли ће сви лидери ЕУ на самиту у марту подржати став ЕП. Он се нада да ће се то догодити.

„Под председником Тадићем, Србија је имала неке значајне успехе и ЕУ то цени. Србија је почела да у потпуности сарађује с Трибуналом УН за ратне злочине у Хагу хапшењем Караџића, Младића и Хаџића. Прихватили сте Декларацију о Сребренци. Било је тешких одлука. Али боље је гледати у будућност, а не задржати се на болној прошлости”, каже Шулц, који честита Србији на добром напретку и у другим областима, као што су реформа правосудног система, борба против корупције и јачање владавине права.

Шта би Србија требало још да уради?

Србија би могла да учини више тако што би убедила земље чланице ЕУ да јој понуде статус кандидата, играјући још конструктивнију улогу у региону. Србија треба да крене даље у правцу нормализације односа с Приштином. Две стране треба да разговарају о веома конкретним питањима, као што су дипломе, трговина, телекомуникације, чак и ако се не слажу око крупних ствари.

У којој мери мишљење ЕП о Србија показује климу која влада међу државама чланицама?

Европски парламент чврсто подржава проширење ЕУ. Проширење је једна од најуспешнијих политика ЕУ. Европски парламент промовише демократију, стабилност, просперитет у Европи. То је добитни процес и за Унију и за земље кандидате. Овај став генерално дели највећи број главних политичких партија у ЕУ.

А замор од проширења…?

Не бих био искрен када бих рекао да нема „замора од проширења” у неким државама чланицама. Унија је направила огроман труд интеграције нових земаља чланица из централне и источне Европе, као што су Пољска или Мађарска. Недавно је усвојила Лисабонски споразум, који је донео далекосежне промене у институционалној архитектури Уније, али га нисмо у потпуности применили у пракси.

Суочавамо се с дужничком кризом, која се мора хитно решити јер, ако је не ставимо под контролу, она чак може и да уништи ЕУ. Тако да не треба да изненади да у овом контексту проширење ЕУ није први приоритет у овом тренутку. Европи је потребан период консолидације. Међутим, приступање Хрватске показује да је ЕУ посвећена проширењу, чак иако времена су тешка.

Наравно, ЕП не одлучује о додели статуса кандидата за Србију. Али, шта онда може да буде политички утицај ЕП у случају Србије?

Европски парламент врши притисак на државе чланице да предузму одређене одлуке. Прихвата резолуције, које много значе, чак и ако нису обавезујуће. Може да именује и постиди земље или политичаре који се противе добрим одлукама да би бранили своје уске интересе. Парламент има пуно меке моћи у овој области. Заједно с Комисијом, „правним псом чуваром”, Европски парламент је чувар наших вредности, који такође осигурава да се уговори поштују. Парламент је срце отворене, транспарентне политичке дебате у ЕУ.

Улога Европског парламент је и да успостави јаке контакте са свим политичким снагама у Србија и целом региону и да охрабри реформе.

Да ли ћете због тога доћи и у Београд?

То је свакако оно што ћу радити. Планирам да посетим Србију током свог мандата.

Рекли сте да је неопходно да се боље чује глас Парламента, у ситуацији када водеће земље покушавају да преузму управљање у ЕУ. Како планирате да то постигне?

Један од мојих најважнијих задатака је да зауставим текућу национализацију политике у ЕУ. Лисабонски уговор можда је дао Европском парламенту више моћи. Али, неке државе чланице покушавају да ослабе ЕУ, под изговором да им је потребна да брзо делују у решавању дужничке кризе. Дакле, многе одлуке се доносе без учешћа институција ЕУ, као што су Европски парламент и Комисија. Разговарао сам с председником Европске комисије Жозеом Мануелом Барозом како да направимо заједничку стратегију за борбу против тог тренда.

Такве одлуке директно утичу на милионе људи у Европској унији?

Сматрам да је моја улога да браним интересе народа. Оних људи који протестују на Тргу Синтагма у Атини, или који изгубе посао, или добију мање плате. Они су ти који су изабрали Европски парламент и Парламент ће им служити. Европски парламент ће се побринути да се одлуке које утичу на животе стотина милиона људи доносе на транспарентан начин, а не закулисним радњама Брисела, Берлина или Париза. Не смемо да се вратимо на политику 19. века и догађаје као што је Бечки конгрес.

За шта ћете се ви, дакле, борити?

Ја ће се борити за право Европског парламента да друге позива на одговорност. Парламент ће учинити све да одбрани досадашњи метод ЕУ на који начин се доносе одлуке. То значи снажно учешће Парламента и Европске комисије, то значи усклађивање интереса мањих и већих земаља, заснивајући одлуке на принципима солидарности и демократије, то значи постављање заједничког добра изнад интереса најмоћнијих. Сетимо се да заједно сви можемо да победимо, али одвојено сигурно губимо.

Ви сте у ЕП од 1994. године и можете упоредити политичке ситуације у Европи. Да ли, по вашем мишљењу, Европска унија сада затвара врата новим члановима?

Током 1994. било је доста оптимизма у ЕУ. Још је био свеж Уговор из Мастрихта, који је даље ујединио чланице ЕУ политички и економски. Створио је евро, узбудљиви пројекат о којем су сањале генерације европских политичара. Аустрија, Финска и Шведска спремале су се да уђу у ЕУ док су земље Централне и Источне Европе одбацивале последње елементе старог комунистичког система и кретале пут европских интеграција.

Данас живимо у турбулентним временима. Дужничка криза представља изазов као ниједна друга у историји. Пукотине које се појављују у нашем европском здању могу се проширити, што представља опасност за саме темеље и подривају напоре три генерације Европљана да изграде интегрисану политичку породицу. Сиромаштво и растућа незапосленост уништавају поверење у политику и веру у европску интеграцију.

Имајући то у виду, гајите ли оптимизам у погледу будућности ЕУ?

Ја остајем и даље оптимиста. Година 2012. мора бити година пробоја у нашој борби против кризе. Европска унија је увек успевала да превазиђе периоде стагнације. Ране осамдесете биле су понекад називане периодом евро-склерозе, када су национална ривалства, свађе око новца биле праћене високом стопом незапослености, повишеном инфлацијом и спорим растом. То смо превазишли потписивањем Јединственог европског акта, који је створио јединствено тржиште. Природно је да ЕУ сада треба да се фокусира на решавање кризе. Али то није затварање врата земљама кандидатима.

Социјалдемократа бритског језика

Мартин Шулц је изабран на чело Европског парламента пре петанаестак дана. На тој функцији, на којој ће остати у наредне две и по године, наследио је Пољака Јиржија Бузека.

Шулц долази из редова Социјалдемократске партије Немачке. Члан је Европског парламента још од 1994. године, а од 2004. године био је председавајући социјалдемократске групе посланика.

Извештачи из Брисела описују га као човека бритког језика и истичу да се памте његови дуели са Силвиом Берлусконијем. После избора за председника ЕП, обећао је да ће наставити да се бори против „политике моћи” унутар ЕУ.