Sigurno je da bi i građani Srbije voleli da odlučuju o mnogobrojnim problemima koji ih tište. Nema sumnje da bi voleli da sa 30.000 potpisa i uz pomoć stručnjaka promene neki zakon ili da poprave nešto u svome gradu baš kao što se to događa na primer u Nemačkoj.

U zemlji rada i discipline je od 1.400 pokrenutih građanskih inicijativa usvojeno 835, ili oko 62 odsto, što je verovatno i najbolji „rezultat” u Evropi, s tim što se za inicijative koje propadnu raspisuje referendum. Narodna inicijativa najviše se praktikuje u Bavarskoj, Hamburgu i Bremenu a uglavnom se odnosi na kulturna i socijalna pitanja, pa i na politička, a najređe na fiskalna.

U Italiji se građanske inicijative često bave izmenama zakona ali i ekologijom i zaštitom potrošača, s tim što je njihov pozitivan skor manji od nemačkog.

Na lokalnom nivou, u Švajcarskoj se skoro sve narodne inicijative prihvataju, a raspisuju se i zbog ne tako značajnih problema. Švajcarska se naziva i zemljom referenduma, jer se raspisuju bukvalno i da bi građani odlučili da li će neka ulica biti jednosmerna ili dvosmerna.

Kod nas ovo nije popularan način izražavanja građanske volje. Saša Gajin, iz Centra za unapređivanje pravnih studija i jedan od tvoraca Modela zakona o narodnoj inicijativi (koji je sačinilo nekoliko domaćih i stranih NVO), kaže da mi nemamo tradiciju. I Snežana Stojanović-Plavšić, poslanica, potvrđuje da je učešće građana u odlučivanju nedovoljno i da odgovornost leži i na skupštini i vladi a ne samo na njima. „Poslanička grupa G17 plus predala je dva zakonska predloga, ali se ona nisu našla na dnevnom redu iako smo u vladajućoj koaliciji”, žali se poslanica

„Građanska ili narodna inicijativa je volja građana izražena između dva izborna ciklusa. Ta ideja je ušla i u Ustav. Referendum je nešto drugo. Tada vlast zahteva od građana da donose odluke. Na primer, da li ćemo pristupiti NATO-u”, kaže Gajin.

Od 1974. godine na ovim prostorima bilo je samo četiri referenduma, što pokazuje da država nije često tražila od građana da se izjašnjavaju o važnim pitanjima. Dva su sprovedena 1992. godine: jedan radi potvrđivanja Amandmana 1 na Ustav, drugi o grbu i himni. Šest godina kasnije izjašnjavali smo se o učešću stranih predstavnika o rešavanju problema na Kosovu a pre četiri godine sproveden je referendum za Ustav.

Ali ni građani se nisu preterano „mešali” u poslove države: za poslednjih deset godina predali su devet predloga zakona od kojih je samo jedan uzet u razmatranje. Na lokalnom nivou je situacija još poraznija. Na primer, u Leskovcu je potrebno 25 odsto glasova birača za inicijativu – s čim može da se osvoji apsolutna vlast.

„Postojeći Zakon o narodnoj inicijativi i referendumu ne zadovoljava i jasna je potreba za novim pravnim okvirom. Novi zakon je sačinilo i Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Ustavom je određeno da 30.000 građana može zahtevati donošenje političke odluke i toga smo se držali. Ali, kako su sve narodne inicijative ignorisane čime je skupština poručila građanima da se ne petljaju u njen posao mi smo se pozabavili ostvarivanjem prava na narodnu inicijativu. Mora se prvo zakazati skupštinski odbor koji će raspravljati o njoj, a na prvoj sledećoj sednici parlamenta poslanici raspravljaju o inicijativi. Ako se to ne ispoštuje zakonom je predviđena sudska zaštita. Bez toga neće biti delotvoran zakon”, objašnjava Gajin.

Jasno je da građani nemaju interesovanja za pokretanje inicijativa jer im ništa ne prolazi. Gajin podseća na Predlog zakona o slobodnom pristupu informacijama koji je podržan od 35.000 ljudi. „Šest meseci nije bilo vesti o predlogu, zatim su nam rekli da su izgubili potpise, a nisu ga stavili ni na sajt parlamenta. Pravdali su se da ne mogu da provere verodostojnost potpisa, a onda su sve ignorisali. Zatim je Ministarstvo kulture podnelo istoimeni predlog zakona koji je bio prepis našeg, s tim što je bila izostavljena zaštita insajdera. Mogli su da prihvate naš predlog i da pokupe velike političke poene, ali nije bilo sluha. Priča se ponavlja i sa zakonom o narodnoj inicijativi, koji se dosta razlikuje od našeg a videli smo ga zahvaljujući sajtu Venecijanske komisije koja je bila kritična prema njemu. Zakon o udruženjima rađen je u saradnji s nevladinim organizacijama i to je dobra praksa. Od takvog načina rada nema štete.”

Ako je za utehu, Evropska unija je u sličnoj situaciji kao Srbija. „Nivo demokratskog uređenja u EU je manje razvijen nego u zemljama zapadne Evrope. I građanima EU treba omogućiti da se iza jedne ideje nađe, na primer, milion građana, odnosno evropska građanska inicijativa treba da postane deo poretka EU. Ali tamo postoje ozbiljni pokreti koji će se baviti ovim problemom, kojima bi i mi mogli da se priključimo”, kaže Gajin.

I. Anojčić