Сигурно је да би и грађани Србије волели да одлучују о многобројним проблемима који их тиште. Нема сумње да би волели да са 30.000 потписа и уз помоћ стручњака промене неки закон или да поправе нешто у своме граду баш као што се то догађа на пример у Немачкој.

У земљи рада и дисциплине је од 1.400 покренутих грађанских иницијатива усвојено 835, или око 62 одсто, што је вероватно и најбољи „резултат” у Европи, с тим што се за иницијативе које пропадну расписује референдум. Народна иницијатива највише се практикује у Баварској, Хамбургу и Бремену а углавном се односи на културна и социјална питања, па и на политичка, а најређе на фискална.

У Италији се грађанске иницијативе често баве изменама закона али и екологијом и заштитом потрошача, с тим што је њихов позитиван скор мањи од немачког.

На локалном нивоу, у Швајцарској се скоро све народне иницијативе прихватају, а расписују се и због не тако значајних проблема. Швајцарска се назива и земљом референдума, јер се расписују буквално и да би грађани одлучили да ли ће нека улица бити једносмерна или двосмерна.

Код нас ово није популаран начин изражавања грађанске воље. Саша Гајин, из Центра за унапређивање правних студија и један од твораца Модела закона о народној иницијативи (који је сачинило неколико домаћих и страних НВО), каже да ми немамо традицију. И Снежана Стојановић-Плавшић, посланица, потврђује да је учешће грађана у одлучивању недовољно и да одговорност лежи и на скупштини и влади а не само на њима. „Посланичка група Г17 плус предала је два законска предлога, али се она нису нашла на дневном реду иако смо у владајућој коалицији”, жали се посланица

„Грађанска или народна иницијатива је воља грађана изражена између два изборна циклуса. Та идеја је ушла и у Устав. Референдум је нешто друго. Тада власт захтева од грађана да доносе одлуке. На пример, да ли ћемо приступити НАТО-у”, каже Гајин.

Од 1974. године на овим просторима било је само четири референдума, што показује да држава није често тражила од грађана да се изјашњавају о важним питањима. Два су спроведена 1992. године: један ради потврђивања Амандмана 1 на Устав, други о грбу и химни. Шест година касније изјашњавали смо се о учешћу страних представника о решавању проблема на Косову а пре четири године спроведен је референдум за Устав.

Али ни грађани се нису претерано „мешали” у послове државе: за последњих десет година предали су девет предлога закона од којих је само један узет у разматрање. На локалном нивоу је ситуација још поразнија. На пример, у Лесковцу је потребно 25 одсто гласова бирача за иницијативу – с чим може да се освоји апсолутна власт.

„Постојећи Закон о народној иницијативи и референдуму не задовољава и јасна је потреба за новим правним оквиром. Нови закон је сачинило и Министарство за државну управу и локалну самоуправу. Уставом је одређено да 30.000 грађана може захтевати доношење политичке одлуке и тога смо се држали. Али, како су све народне иницијативе игнорисане чиме је скупштина поручила грађанима да се не петљају у њен посао ми смо се позабавили остваривањем права на народну иницијативу. Мора се прво заказати скупштински одбор који ће расправљати о њој, а на првој следећој седници парламента посланици расправљају о иницијативи. Ако се то не испоштује законом је предвиђена судска заштита. Без тога неће бити делотворан закон”, објашњава Гајин.

Јасно је да грађани немају интересовања за покретање иницијатива јер им ништа не пролази. Гајин подсећа на Предлог закона о слободном приступу информацијама који је подржан од 35.000 људи. „Шест месеци није било вести о предлогу, затим су нам рекли да су изгубили потписе, а нису га ставили ни на сајт парламента. Правдали су се да не могу да провере веродостојност потписа, а онда су све игнорисали. Затим је Министарство културе поднело истоимени предлог закона који је био препис нашег, с тим што је била изостављена заштита инсајдера. Могли су да прихвате наш предлог и да покупе велике политичке поене, али није било слуха. Прича се понавља и са законом о народној иницијативи, који се доста разликује од нашег а видели смо га захваљујући сајту Венецијанске комисије која је била критична према њему. Закон о удружењима рађен је у сарадњи с невладиним организацијама и то је добра пракса. Од таквог начина рада нема штете.”

Ако је за утеху, Европска унија је у сличној ситуацији као Србија. „Ниво демократског уређења у ЕУ је мање развијен него у земљама западне Европе. И грађанима ЕУ треба омогућити да се иза једне идеје нађе, на пример, милион грађана, односно европска грађанска иницијатива треба да постане део поретка ЕУ. Али тамо постоје озбиљни покрети који ће се бавити овим проблемом, којима би и ми могли да се прикључимо”, каже Гајин.

И. Анојчић