Када је медијски тајкун Руперт Мардок 1981.године купио лондонски „Тајмс”, британски парламент затражио је од њега да гарантује да неће дирати у легендарну уређивачку независност водећег британског политичког дневника. Годину дана касније, главни уредник „Тајмса” Харолд Еванс поднео је оставку жалећи се да је Мардок прекршио сваку гаранцију коју је дао, односно да се мешао у уређивачку политику листа.

Када је Адам Михњик преломне 1989. године покренуо „Газету Виборчу”, учинио је то да би помогао изборним шансама Валенсине Солидарности. Већ у првом броју листа, међутим, Михњик је написао да је „Газета” настала као резултат компромиса власти и опозиције (на чувеним пољским „разговорима за округлим столом”), али да ће лист правити новинари и да ће само они бити одговорни за садржај. Приликом прославе десетогодишњице излажења листа рекао је да су новинари хтели да раде у корист демократске Пољске, али не и у корист тадашњих и будућих лидера Солидарности.

Раних седамдесетих избила је афера „Вотергејт” и „Вашингтон пост” је изложен жестоким притисцима. Читаоци су издавача Кетрин Грејем засипали притужбама да новинари Вудворд и Бернстин пишу злонамерно и да су им текстови непоуздани и непрофесионални. Још горе, вредност деоница „Вашингтон поста” сурвала се и компанија је на врхунцу афере вредела упола мање него када је Кетрин Грејем дошла на њено чело. Шта је после било, сви знамо (оставка Ричарда Никсона, Пулицерове награде и чувени филм са Робертом Редфордом и Дастином Хофманом), али је Грејем у мемоарима скромно записала да „Вотергејт” јесте био најважнији догађај њене каријере, али да је њена улога била „у основи периферна”.

Сва три примера потичу из различитих политичких и друштвених миљеа, али сва три афирмишу један те исти принцип: уређивачку независност и професионалну аутономију листова, односно људи који их уређују, и у односу на власнике, и у односу на издаваче, и у односу на политичаре. Новинарство је струка, и у занатски део посла се не меша ни са позиција власти, ни са позиција власника и издавача. Новински бизнис у савременом свету садржи све сложеније механизме корпоративног управљања којима је циљ да заштите независност уређивачке политике.

Председник Србије Борис Тадић јуче је у интервјуу „Политици” енергично одбацио тврдњу да је његов захтев главном и одговорном уреднику и генералном директору „Политике” да „у најхитнијем року надлежним државним органима доставе сва сазнања, чињенице и евентуалне доказе на основу којих је писан текст ’Наследство на три дела’ како би надлежне институције искористиле та сазнања у својој истрази” представљаo притисак, односно покушај мешања у уређивачку политику листа.

(Реч је, подсећамо, о тексту поводом заоставштине Ненада Богдановића, у ком је објављен и деманти Првог општинског суда у Београду који се односио на писање листова „Курир” и „Правда” о милионима евра које је покојни градоначелник наводно оставио.)

Тадић, такође, сматра да његов захтев не може да се тумачи као позив да редакција полицији и тужилаштву ода своје изворе, па чак тврди да је такво тумачење његовог захтева од стране главног уредника заправо „обмањивање” јавности и „кривотворење” његовог писма „Политици”.

Ово су доиста крупне речи, као што је крупна и Тадићева оптужба да је редакција починила „тешко кривично дело” тиме што је „неовлашћено” снимила разговор са Марком Ђуришићем, шефом изборног штаба Демократске странке. „Политика” је о потоњем затражила и мишљење правних експерата, које објављујемо у овом броју. Никакво кривично дело нисмо починили, јер је Марко Ђуришић учествовао у разговору са нашом новинарком, која му се представила и објаснила да тражи изјаву за новине.

Сматрамо да „Политика” није заслужила председникове тешке речи и да се цела ова расправа не одвија у демократском духу. То је утолико важније рећи зато што се председник у критици „Политике” све наглашеније позива на чињеницу да је реч о листу са педесет посто државног капитала. (Власници Политике су немачки ВАЦ и Политика АД, сваки са половином акција. До редакције некад стижу гласови о незадовољству власника, али су њихове интервенције упадљиве својим одсуством.)

Треба ли рећи да председника Тадића сматрамо демократом, и да је штампа у Србији слободна. Не доводимо у питање председникову приврженост слободи штампе, и не сматрамо да му је цензура на памети.

Задатак је слободне штампе, међутим, да и борце за демократију и слободу стално подсећа да слобода никад није до краја извојевана. Политичари су жртве илузије да они, већ због тога што су из убеђења демократе, ничим не могу да нашкоде демократији. Многи демократски политичари у Србији себе сматрају мисионарима, чак апостолима слободе, па се чуде како може неко да их оптужи за мешање у уређивачку политику, кад су они борци за слободу медија.

Одговор је једноставан. Ова врста расправе је већ сама по себи знак зрелијег демократског друштва. Дискусије какву „Политика” ових дана води са председником могу се наћи само у демократским друштвима. Српска демократија је довољно зрела да ће је сукоби штампе и политичара само ојачати.

Љиљана Смајловић

---------------------------------------

Није било кривичног дела

„Политика” није починила кривично дело када је новинарка нашег листа, узимајући изјаву од Марка Ђуришића, председника Извршног одбора Демократске странке, снимила разговор са њим, сматра адвокат Срђан Шишић. На нашу молбу да као правник и познавалац медијског права оцени да ли је тачна тврдња да је „Политика” неовлашћено снимила разговор с Ђуришићем и тиме починила тешко кривично дело, Шишић каже да кривичног дела нема зато што је Ђуришић знао са ким разговара.

– У Кривичном законику постоји кривично дело неовлашћеног снимања, али се оно односи на оне који неовлашћено постављају одређене апарате за прислушкивање или пресретање разговора. У Кривичном законику се наводи да кривично дело неовлашћеног снимања и прислушкивања чини онај ко „посебним уређајима неовлашћено прислушкује или снима разговор, изјаву, или какво саопштење који му нису намењени”. Мисли се, значи, на разговоре који нису упућени ономе ко их прислушкује. Ако би се гледало на овај начин, моје је мишљење да у конкретном случају кривичног дела – нема. Ђуришић је знао да разговара с новинарем, а и којим поводом. Кривично дело незаконитог прислушкивања је унето у Кривични законик да би се спречило недозвољено прислушкивање тајних служби.

Професор др Зоран Стојановића, шеф Kатедре за кривично право Правног факултета у Београду и аутор Коментара Кривичног законика, каже да пристанак саговорника на снимање телефонског разговора чак не мора бити експлицитан.

– Он може бити и прећутан. Ако узмемо у обзир високу политичку функцију саговорника и чињеницу да је он разговарао са новинарeм, а не ћаскао с пријатељем, нарочито у случају ако му је новинар поставио конкретно питање на основу којег је саговорник могао бити свестан могућности да ће његов одговор на то питање бити тонски забележен и објављен у новинама, онда би се могло доказати да је постојао прећутни пристанак тог саговорника да разговор буде снимљен. Дакле, ако се из свих околности конкретног случаја може закључити да постоји макар и прећутан пристанак саговорника да разговор буде снимљен, онда нема битног елемента овог кривичног дела – да је разговор неовлашћено снимљен – објаснио је проф. др Зоран Стојановић.

М.Д. – А.П.

---------------------------------------

Члан 143.

Неовлашћено снимање разговора јесте кривично дело. Спада у групу кривичних дела против слобода и права човека и грађанина и предвиђено је чланом 143. Кривичног законика као: „Неовлашћено прислушкивање и снимање”. Законик каже: „Ко посебним уређајима неовлашћено прислушкује или снима разговор, изјаву или какво саопштење који му нису намењени, казниће се новчаном казном или затвором од три месеца до три године”.

Гоњење за кривично дело „неовлашћено прислушкивање и снимање” предузима се по приватној тужби.

---------------------------------------

Ауторизација

На питање шта се догађа ако саговорник затражи да пре објављивања разговора с њим погледа текст и увери се да ли је новинар веродостојно пренео његове речи, адвокат Срђан Шишић одговара да наш закон не познаје појам ауторизације. Он наводи да у Србији новинар није строго формалноправно у обавези да тако нешто испоштује.

– С друге стране, пожељно је да то уради да се не би постављало питање аутентичности, односно да се не би доводило у питање да је новинар објавио нешто што му саговорник није рекао – наводи Шишић.