Најчешћи проблеми због којих се грађани обраћају Инспекторату за рад и траже поштовање права из радног односа везани су за зараде и уплате доприноса. На другом месту заступљени су: заштита запослених, забрана дискриминације, повреда материнства, прековремени рад, привремени и повремени послови, откази...

Задржаћемо се на дискриминацији, која у смислу Закона о раду јесте правно недозвољено, негативно разликовање, али у односу на конкретне ствари, одређене чињенице. Закон јасно разликује непосредну и посредну дискриминацију. Непосредна је свако поступање где послодавац активно ставља у неповољнији положај једно лице у односу на друго. Посредна је на неки начин прикривена, кад нека наизглед неутрална одредба, критеријум или пракса ставља или би могла ставити у неповољнији положај једно лице у односу на друго, није видљива на први поглед.

Да је појава дискриминације доста присутна у пракси потврђено нам је и у Инспекторату за рад. Нажалост, како смо и предпостављали, врло мало је пријава, а самим тим и санкционисања.

На питање зашто је то тако, Радован Ристановић, први човек Инспектората каже да је проблем у тешком доказивању, наводећи на почетку пример дискриминације (по основу пола и старости) при запошљавању радника

– Послодавац наравно нигде у конкурсу не стави да прима искључиво особе женског пола до 25 година, већ остави простор да се јаве припадници оба пола. На разговор позива искључиво жене и том приликом, обично у четири ока пита за брачни статус, планирање породице, како би сазнао на који период може да рачуна на радника. Много је таквих искустава, али чак и да се то сними, судски поступак је дуг и због тога се најчешче одустаје од пријаве, а срећа, односно посао тражи на другом месту, објашњава наш саговорник.

И у случају запослених, дискриминацију на послу све је присутнија, али је такође потребно и доказати.

Коме се обратити? Општи савет је, пре свега непосредном руководиоцу, писмено или у директном разговору на јасан и миран начин. Без уношења додатних емоција радник треба да изнесе мишљење због чега сматра да су његова права угрожена.

Након тога, ако проблем није решен и ако је реч о повредама одредби које су санкционисане Законом о раду, могу се обратити инспекција рада и наравно суду уз напомену да морају имати конкретне доказе који се процењују у односу на ситуацију на коју се жале.

Скоро да се на прсте могу набројати захтеви људи који су се по том основу обратили инспекцији рада. Разлози зашто ћуте, осим тешке доказивости, леже и у спором функционисању институција, а грађани желе своја права да остваре брзо и ефикасно. Закон предвиђа рок од шест месеци за окончање судског поступка. У пракси траје две-три године, због чега нико није спреман да улази у то, и свако гледа да нађе неки други начин да реши проблем. Извештаји инспектора са терена указују и на синдикалне организације, као трећи разлог малог броја пријава. Наиме, синдикалне организације би могле да укажу и дају доказе о постојању дискриминације у фирмама, међутим оне

 врло мало пажње посвећују тим стварима, односно не баве се довољно заштитом права запослених.

----------------------------------------------

Повереник за заштиту равноправности

Закон о забрани дискриминације је усвојен, чека се само избор повереника за заштиту равноправности, коме ће грађани моћи (ускоро) да се обрате као самосталном државном органу. Закон је доста детаљан и предвиђазабрану дискриминације по било ком основу, нарочито по основу расе, пола националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, здравственог стања, по основу политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког и физичког инвалидитета.

Сенка Лучић