Stablo našeg tenisa je samoniklo. Nema mnogo godova, ali su mu žile već čvrste a mlade grane nesalomive i raskošne. Oko njega se nije zapatio korov, nego, srećom, izbijaju zdrave mladice koje bi da streme u njegove visine.

Ima, na našu radost, nekoliko tenisera i teniserki koji darom i rezultatima skreću pažnju na sebe i potkrepljuju nadu da će još mnogo godina da nam se događa tenis. I Mikija Jankovića je, kao, valjda, i Novaka Đokovića nekad, dodirnuo prst sudbine. Otac Vlada, profesor matematike u srednjoj školi, i majka Gordana, pravnik, nisu ni slutili kakav talenat čuči u njihovom detetu dok je, kao i sva deca, jurilo za fudbalskom loptom. Danas, skoro deceniju kasnije, Janković je na prvom mestu liste evropskog teniskog podmlatka, a lane, u oktobru, pobedio je u Napulju na završnom turniru sezone za osam najuspešnijih igrača Evrope uzrasta do 16 godina. Toliko će, inače, da napuni tek 26. septembra.

– Tenis sam počeo da treniram sa šest godina. Sestra je u osnovnoj školi dobila papirić na kojem je bio poziv za mesec besplatne škole. Krenuo sam s njom. Ispostavilo se da sam talentovan i nastavio sam da idem. Tenis mi se odmah svideo, iako sam najčešće kao dete igrao fudbal – kaže Janković, a podsećanje njegovog oca je još temeljnije. – To je bio poziv Partizanove teniske škole koja se organizuje na početku svake školske godine. Sestra, koja je starija od Mikija godinu dana, dobila je taj papirić kad je krenula u prvi razred. Odveli smo je tamo, a njega smo poveli onako, usput. Ona je prekinula da ide. Nije bila talentovana, a Miki je nastavio. Posle šest-sedam meseci otvorio se Gemaks na kojem s uslovi, kao i danas, bili sjajni. Prijavili smo se na konkurs. Napravljena je selekcija. Vlasnik kluba Đorđo Antelj je doveo iskusnog trenera iz Nemačke da pokrene školu i da proceni koja su deca najdarovitija. Odmah je preporučio Mikija Antelju koji ga je, što se kaže, uzeo pod svoje. Njegova pomoć i podrška su bili presudni za teniski razvoj. Posle godinu dana počeo je da igra na turnirima, čak i da pobeđuje u uzrastu do 10 godina. Posle je osvajao državna prvenstva i do 12, 14 i 16 godina i to kao mlađi od konkurencije.

Tenis ni Jankoviću više nije dečja radost kao što je to fudbal u školskom dvorištu. Vrlo brzo uploviće u profesionalne vode, a već je počeo da igra na turnirima ITF, koji su predvorje surove borbe za mesto pod teniskim suncem. Na toj listi je već 225. Iako još nema punih 16 godina, zapazili smo da ima jake i čiste udarce i iz forhenda i iz bekhenda koji igra s dve ruke. Ističe da voli da strpljivo gradi priliku, a da poentira izlaskom na mrežu. Više mu leži brza podloga, iako je bolje rezultate postigao na šljaci, uostalom i u Napulju.

Ima tri uzora. Jedan od njih je Amerikanac Endi Rodik, na koga podseća građom tela. „Još kad bi servirao kao on”, našalio se otac. Drugi je Rus Marat Safin, a treći, naravno, Đoković.

– Safin je igrao mnogo rizično, a to mi se sviđa. Ne, ne bacam rekete kao on. Đoković ima odlične udarce, dobro se kreće, ima sjajnu tehniku, fizički je dobro pripremljen, a i iz Srbije je. Voleo bih da ga nadmašim – gleda Janković u svoju budućnost.

Snagom svog talenta izazvao je pažnju Patrika Muratoglua, koji je 1996. osnovao danas poznatu tenisku akademiju u Parizu. Njene perjanice su Belgijanka Janina Vikmajer, polufinalista Međunarodnog prvenstva SAD prošle godine, Rumunka Sorana Kirstea, Francuskinja Aravan Rezai, velika bugarska nada Grigor Dimitrov, juniorski pobednik Vimbldona, Jelena Dokić, jedno vreme i Kipranin Markos Bagdatis...

– Kopča za odlazak u akademiju bio je proizvođač teniske opreme „Babolat”. S njim Miki ima sponzorski ugovor što nam je mnogo pomoglo da ne ulažemo u kupovinu opreme koja je, poznato je, izuzetno skupa. Kada je počeo da ostvaruje dobre rezultate, „Babolat” ga je pretprošle godine preporučio akademiji koja ga je i sama imala na oku i otišao je na probu nedelju dana. Prihvatili su ga i sada, kad god može, odlazi da se tamo usavršava. Naša je obaveza da na Mikijevom sajtu (www.mikijankovic.com) reklamiramo akademiju, a ona na svom sajtu može da raspolaže njegovim imenom i rezultatima i da ga predstavlja kao jednog od svojih bisera – objašnjava otac našeg tenisera.

– Treninzi u Akademiji su naporni, ali veoma korisni. Imam tamo svoje trenere i za igru i za kondiciju. Oni mi kažu da je najvažnije da fizički ojačam i da budem kondiciono spreman, dok su zadovoljni kakvu tehniku imam. Sparingovao sam s ruskom reprezentativkom Anastasijom Pavljučenkovom i sa starijim juniorima. Volim da igram protiv starijih i jačih od sebe – veli Janković kome je teniski život nametnuo da srednju turističku školu, koju je upisao jesenas, mora da pohađa vanredno, učeći i dok je na turnirima, ali nađe se vremena i za fejsbuk.

U svojoj „klasi 1994” ističe Rusa Karlovskog i Britanca Brodija, a kao iz topa odgovara da je sigurno bolji od Italijana Palme, koga je savladao u finalu u Napulju (7:5, 6:4), iako je od njega bio izgubio u finalu „Limun boula”, nezvaničnog prvenstva Evrope do 12 godina. Gemaks mu je dodelio trenera Mića Ratkovića i da ga prati na turnirima i on je uz Antelja najzaslužniji za njegovo tenisko stasavanje. Korisne savete dobija i od Romana Savočkina. Na treninzima očvrsne igrajući sa starijima od sebe Arsenijem Zlatanovićem, Dušanom Lajovićem, Nikolom Ćaćićem, Ilijom Vučićem, koji su talas našeg tenisa posle Đokovića.

Juniorske turnire za gren-slem valjalo bi, kaže njegov otac, da počne da igra dogodine.

– Sve ide svojim tokom. Nadamo se da će da dosegne taj rejting. Naše je da ga podržavamo i da ga gledamo. Muka je to, ali ogugla čovek. Kroz tu roditeljsku priču neminovno je da se prođe. Imamo veliku pomoć Gemaksa. Ja kao profesor i supruga kao pravnik sigurno ne bismo mogli sami da pružimo detetu sve što mu je neophodno. Pomaže nam i savez – ističe on.

Na pitanje može li u budućnosti osovina naše reprezentacije da bude Miki Janković-Nikola Milojević-Filip Krajinović, Miki odgovara trezveno:

– Mora još mnogo da se radi za to, ali znam da me ispuni ponos kad čujem našu himnu.

G. Anđelić