Стабло нашег тениса је самоникло. Нема много годова, али су му жиле већ чврсте а младе гране несаломиве и раскошне. Око њега се није запатио коров, него, срећом, избијају здраве младице које би да стреме у његове висине.

Има, на нашу радост, неколико тенисера и тенисерки који даром и резултатима скрећу пажњу на себе и поткрепљују наду да ће још много година да нам се догађа тенис. И Микија Јанковића је, као, ваљда, и Новака Ђоковића некад, додирнуо прст судбине. Отац Влада, професор математике у средњој школи, и мајка Гордана, правник, нису ни слутили какав таленат чучи у њиховом детету док је, као и сва деца, јурило за фудбалском лоптом. Данас, скоро деценију касније, Јанковић је на првом месту листе европског тениског подмлатка, а лане, у октобру, победио је у Напуљу на завршном турниру сезоне за осам најуспешнијих играча Европе узраста до 16 година. Толико ће, иначе, да напуни тек 26. септембра.

– Тенис сам почео да тренирам са шест година. Сестра је у основној школи добила папирић на којем је био позив за месец бесплатне школе. Кренуо сам с њом. Испоставило се да сам талентован и наставио сам да идем. Тенис ми се одмах свидео, иако сам најчешће као дете играо фудбал – каже Јанковић, а подсећање његовог оца је још темељније. – То је био позив Партизанове тениске школе која се организује на почетку сваке школске године. Сестра, која је старија од Микија годину дана, добила је тај папирић кад је кренула у први разред. Одвели смо је тамо, а њега смо повели онако, успут. Она је прекинула да иде. Није била талентована, а Мики је наставио. После шест-седам месеци отворио се Гемакс на којем с услови, као и данас, били сјајни. Пријавили смо се на конкурс. Направљена је селекција. Власник клуба Ђорђо Антељ је довео искусног тренера из Немачке да покрене школу и да процени која су деца најдаровитија. Одмах је препоручио Микија Антељу који га је, што се каже, узео под своје. Његова помоћ и подршка су били пресудни за тениски развој. После годину дана почео је да игра на турнирима, чак и да побеђује у узрасту до 10 година. После је освајао државна првенства и до 12, 14 и 16 година и то као млађи од конкуренције.

Тенис ни Јанковићу више није дечја радост као што је то фудбал у школском дворишту. Врло брзо упловиће у професионалне воде, а већ је почео да игра на турнирима ИТФ, који су предворје сурове борбе за место под тениским сунцем. На тој листи је већ 225. Иако још нема пуних 16 година, запазили смо да има јаке и чисте ударце и из форхенда и из бекхенда који игра с две руке. Истиче да воли да стрпљиво гради прилику, а да поентира изласком на мрежу. Више му лежи брза подлога, иако је боље резултате постигао на шљаци, уосталом и у Напуљу.

Има три узора. Један од њих је Американац Енди Родик, на кога подсећа грађом тела. „Још кад би сервирао као он”, нашалио се отац. Други је Рус Марат Сафин, а трећи, наравно, Ђоковић.

– Сафин је играо много ризично, а то ми се свиђа. Не, не бацам рекете као он. Ђоковић има одличне ударце, добро се креће, има сјајну технику, физички је добро припремљен, а и из Србије је. Волео бих да га надмашим – гледа Јанковић у своју будућност.

Снагом свог талента изазвао је пажњу Патрика Муратоглуа, који је 1996. основао данас познату тениску академију у Паризу. Њене перјанице су Белгијанка Јанина Викмајер, полуфиналиста Међународног првенства САД прошле године, Румунка Сорана Кирстеа, Францускиња Араван Резаи, велика бугарска нада Григор Димитров, јуниорски победник Вимблдона, Јелена Докић, једно време и Кипранин Маркос Багдатис...

– Копча за одлазак у академију био је произвођач тениске опреме „Баболат”. С њим Мики има спонзорски уговор што нам је много помогло да не улажемо у куповину опреме која је, познато је, изузетно скупа. Када је почео да остварује добре резултате, „Баболат” га је претпрошле године препоручио академији која га је и сама имала на оку и отишао је на пробу недељу дана. Прихватили су га и сада, кад год може, одлази да се тамо усавршава. Наша је обавеза да на Микијевом сајту (www.mikijankovic.com) рекламирамо академију, а она на свом сајту може да располаже његовим именом и резултатима и да га представља као једног од својих бисера – објашњава отац нашег тенисера.

– Тренинзи у Академији су напорни, али веома корисни. Имам тамо своје тренере и за игру и за кондицију. Они ми кажу да је најважније да физички ојачам и да будем кондиционо спреман, док су задовољни какву технику имам. Спаринговао сам с руском репрезентативком Анастасијом Пављученковом и са старијим јуниорима. Волим да играм против старијих и јачих од себе – вели Јанковић коме је тениски живот наметнуо да средњу туристичку школу, коју је уписао јесенас, мора да похађа ванредно, учећи и док је на турнирима, али нађе се времена и за фејсбук.

У својој „класи 1994” истиче Руса Карловског и Британца Бродија, а као из топа одговара да је сигурно бољи од Италијана Палме, кога је савладао у финалу у Напуљу (7:5, 6:4), иако је од њега био изгубио у финалу „Лимун боула”, незваничног првенства Европе до 12 година. Гемакс му је доделио тренера Мића Ратковића и да га прати на турнирима и он је уз Антеља најзаслужнији за његово тениско стасавање. Корисне савете добија и од Романа Савочкина. На тренинзима очврсне играјући са старијима од себе Арсенијем Златановићем, Душаном Лајовићем, Николом Ћаћићем, Илијом Вучићем, који су талас нашег тениса после Ђоковића.

Јуниорске турнире за грен-слем ваљало би, каже његов отац, да почне да игра догодине.

– Све иде својим током. Надамо се да ће да досегне тај рејтинг. Наше је да га подржавамо и да га гледамо. Мука је то, али огугла човек. Кроз ту родитељску причу неминовно је да се прође. Имамо велику помоћ Гемакса. Ја као професор и супруга као правник сигурно не бисмо могли сами да пружимо детету све што му је неопходно. Помаже нам и савез – истиче он.

На питање може ли у будућности осовина наше репрезентације да буде Мики Јанковић-Никола Милојевић-Филип Крајиновић, Мики одговара трезвено:

– Мора још много да се ради за то, али знам да ме испуни понос кад чујем нашу химну.

Г. Анђелић