Милован Витезовић (66), романописац, песник, драматург, сценариста, писац есеја, критика и афоризама, описао је, у овом интервјуу, свој живот, своја виђења света и навео је више личних опредељења на више тема. Учинио је то на начин како се обраћа и својим читаоцима у око четрдесет књига које су штампане у преко две стотине издања!

 Како сте одрастали?

Проходао сам уз оборене енглеске пилоте смештене у нашој кући. Догодило се то у мају 1945. Описменио сам се у „мојој” школи, коју је на Витезовића имању сазидао мој дед, што и сад пише на постављеној плочи. Писање сам учио, под великом принудом и учитеља и укућана, десном руком, иако сам леворук. А данас истичем чињеницу да су сви познати људи били леворуки. Одушевио сам се сазнањем да су поларни медведи леворуки (односно, „левошапни”).

Колико сте били у спорту?

Фудбал је био моја прва љубав. Правили смо лопте од кравље длаке, која се скидала са чешагија после тимарења. Какве су то само џабулани лопте биле! Велику радост нам је донела прва шарена крпењача купљена у Ужицу. У фудбалу даље од пољанчета нисам макао. У Београду сам, у јесен 1963. године, недељом ишао на Калемегдан на утакмице Звездиних кошаркашица, јер је на њих долазио Иво Андрић. Престао сам да идем кад више није Андрића било на трибинама. Надам се да то није било због мене. Остала је песма „Кад играху Звездине девојке”, која је и компонована и пева се. Нисам постао „звездаш” да не бих био пристрасан навијач, а мало и из ината. Из моје ужичке генерације су Белчо – Милован Ђорић, први српски бек, и Догац – Слободан Доганџић, а испред нас Павика – Мирослав Павловић, а иза нас Криви – Петар Кривокућа. Али сам постао пријатељ са Чичом – Миљаном Миљанићем, који ме је примао за свој сто у „Мадери“.

Како сте стицали углед?

Није моје да говорим да ли сам и колико успео. Ти моји успеси, свеједно колики су, почели су при крају гимназије и у време доласка на студије. Песме су ми објављиване у НИН-у, у „Вестима“, у „Младости“, у „Сусрету“, у „Студенту“ и на програмима Радио Београда. Мој матурски рад „Лирски моменти у романима Добрице Ћосића“ професор Рашко Димитријевић је, као педагошки инспектор, понео у Београд, да се објави у „Педагошком прегледу“. Тако је почело једно велико пријатељство са њим, које је трајало више од две деценије. Код њега сам упознао професоре Милоша Ђурића, Драгана Недељковића, Владету Јеротића, а сретао се са Добрицом Ћосићем, Зораном Глушчевићем, Матијом Бећковићем, Милованом Данојлићем, Кољом Мићевићем и другим драгим људима. Припремио сам и сусрет професора Димитријевића и Меше Селимовића. Моје професоре, прво на књижевности, а потом и на драматургији, опевао сам у песмама „Како су нас васпитавали“, „Студентска јесен“, „Студентска соба 554“ и у осталим песмама о 1968. години из збирке „Слободније од слободе“, прве песничке збирке која је за недељу дана постала бестселер! Некакву провокативну славу већ ми је пре тога донела и забрана књиге афоризама „Срце ме је откуцало“, са предговором Бранка Ћопића.

Ко Вам је узор у историји књижевности, а...

Мојих узора је пуна светска књижевност, а неке и сад усвајам.

... ко у вашем животу?

Први узор у моме животу био је мој дед, Раденко Витезовић, који ме је опомињао оним што имам у песми „Дедов аманет“: „Ако имаш своју главу ти је барем држи праву”. Арсен Дедић је за ову песму компоновао музику и пева је. Деда ми је у шали говорио: „Сагни главу кад си испод дуге”. А у ствари је желео да запнем и да прекинем ту дугу.

Ко вам је највише помогао?

Бранко Ћопић, који ми је написао први предговор, Мирослав Егерић, који је написао други, и Зоран Радмиловић – трећи... Из свих уредника мојих књига издвајам прве: Стевана Раичковића и Васка Попу.

Шта вас занима у писању...

Судбина човека у историји. У свему што сам писао из историје, трагао сам за истинама и за чињеницама. Гдегод сам дошао до истине коју Аристотел дефинише „катарзом“ – оживео сам је. Открио сам да свако прекрајање историје скраћује народну памет.

Коме сте ближи: романима или причама?

Ако поставимо песме на првом месту, у причама сам се мало огледао. Онда романи или афоризми... Сан ми је да напишем историју цивилизације у афоризмима. Романе сам научио да пишем пишући сценарије.

Како се учи писање?

Предајем студентима драматургије писање филмских и телевизијских сценарија. Причам им и причам. Цитирам најчувеније филмске ствараоце и нудим примере. На крају се све сведе: писање се учи само писањем, тренинг, као и у спорту.Што рече Хичкок: „Филм је живот из кога су изостављени досадни делови”. Густав Крклец је говорио да се писање учи брисањем.

Како реагујете на зло, завист, љубомору у уметности и уопште у животу?

У животу реагујем жестоко, ако се то чини неком другом. Ако се чини мени, трудим се да се то код мене не прими, јер је то страшан пелцер. У уметности, то јест књижевности, примам све, а том злу се супротстављам добротом.

Како доживљавате уметност?

И као целину, и одвојено, сваку посебно, као нешто што оплемењује, што злати поглед, ухо, додир... Што оживљавам! „Све је оживело чега се дотако” – каже један Бећковићев стих.

За којим вредностима трагате?

Не трагам, смишљам их. А и налазим животне изворе. То је смисао живота.

Шта вас посебно боли?

Димићев „Тола Манојловић“ каже гласом Петра Краља: „Боле ме и коса на глави!”... Можда бих то могао и ја да кажем, али највише ме боли што нам се издогађало за две деценије, мада је то више деценија припремано. Кад сам 1969. написао: „Стара Југославија је била трула, нова је зрела” – забрањене су новине које су то објавиле, мада је то тада већ била дијагноза.

Која је лепеза Ваших осећаља?

Не хладим своја осећања, али ни не машем им.

Шта је еротика, а...

Све што није голи народ...

...политика?

Збирка метода за варање народа. Нервира ме наша незајажљива, општенародна потреба да будемо варани.

Како доживљавате политичаре?

Не доживљавам их, нисам толики мазохиста!

Ваш је слоган „Догодио се народ”?

Јесте. Али, то је само констатација. Имао сам скоро милион људи пред собом. Мој говор је био последњи, носталгични позив да се помире народи и да се спасе земља. То је био задњи час који је, можда и намерно, пропуштен. Већ сам негде рекао да су сва догађања после „догађања народа“ – била против народа!

Да ли се плашите својих речи?

Издржавам своје бумеранге. На неке сам посебно поносан.

Чиме се поносите?

Презименом. За које нисам заслужан, али ме оно целог живота обавезује.

Шта желите да заборавите?

Оно што желимо да заборавимо, никад се не може заборавити.

Како себе доживљавате?

Како кад. Али, никад као умишљену величину.

Остали сте кандидат за академика. Чему се на следећим изборима надате?

Веома је часно бити члан Српске академије наука и уметности, али није нечасно ни остати у друштву са Милошем Црњанским и Миланом Кашанином.

Да ли овом свету има спаса?

Какав бих ја био мизантроп да кажем да нема!

Шта је у том послу задатак мушкараца, а шта жена?

Нека буду оно за шта их је Бог створио!

Шта све подразумева љубав...

Ускликнимо с љубављу! Да живи љубав и оно што ће се из ње изродити.

Кад кажете љубав, да ли мислите на секс?

„Секс – то је добро!” – каже Мао Це Тунг – „Али не тако често!” Ово је писало на једном зиду париског Универзитета Сорбоне 1968. године.

Чега сте се све одрекли?

Било шта да кажем, то је реч. А речи се нисам одрицао.

Чему се надате?

Да ће свет бити постојанији од варљиве наде.

Која је Ваша најлепша песма...

То је на читаоцима да изаберу.

А афоризам...

Византолог Радивој Радић рече ми једном у Деспотовцу да је мој најтачнији афоризам: „Историја се понавља, јер човечанство није научило лекцију”. Професор Васа Милинчевић мисли да је то овај: „Умни рад је физички неиздржив”. Мој најцитиранији афоризам је „Имамо идиоте. Недостаје нам Достојевски.”:

-----------------------------------------------------------

Витезовићу Златни витез

Последња, још необјављена вест, која је стигла пред завршетак овог разговора: Милован Витезовић је још један од српских уметника и културних посленика који је добио руско одликовање Златни витез за дело које чини част словенским културама. Милован Витезовић, који има 14 књига преведених на европске језике у више од 20 издања, заступљен у тридесетак страних антологија песама и афоризама, и добитник две иностране награде, примајући честитања, каже:

– Оно што је заиста највредније у Србији, уз њена природна богатства и лепоте, уз родност наших њива и воћњака, јесу њени спортисти и уметници. Српски спорт и српска уметност су заиста велике европске и светске чињенице у односу на малу земљу (гледајмо ватерполо, гладајмо кошарку, гледајмо тенис, гледајмо Партизан у фудбалу, гледајмо пливаче...), а овде не само да не хајемо за то, мислим на оне задужене да хају, него све ниподаштавамо. Чак се ни велике утакмице, ти резултати наше спортске славе, често не могу преносити на главној телевизији због преноса из Скупштине... Политичари се понашају као да само због њих постоји ова земља и овај народ. Ја могу да кажем да се то мора променити, али знам да се неће променити. Неће дати! Новца има за све сем за успехе. Оде све у тендерију!