Интервјуи

Интервју: Душко Савановић

Све бих дао да видим Рио

Најуспешнији српски кошаркаш у 2011. жали због пропуштене прилике да учествује на Играма у Лондону, али верује да ће му се највећи спортски сан остварити

Душко Савановић са кћерком Анђелом

Минула година није била берићетна за наше најбоље кошаркаше ни на клупском ни на репрезентативном плану. Због тога су изостали с листа у избору за спортисту године, а неуспех на Европском првенству у Литванији који је затворио врата Лондона, сврстао их је међу највећа разочарења. Ипак, има и изузетака. Душко Савановић је направио крупан корак у каријери. Играма у Валенсији, а био је највећи „кривац“ за пласман у четвртфинале Евролиге,  заслужио је „уговор живота“, а признање му је одала и Фиба Европа. Сврстан је међу десет кандидата од којих ће један наследити  од Милоша Теодосића титулу најбољег кошаркаша континента. Конкуренти су му браћа Пау и Марк Гасол, Дирк Новицки, Хуан Карлос Наваро, Николас Батум, Тони Паркер, Андреј Кириленко, Димитрис Дијамантидис и Бо Мекејлеб.

Какав је осећај бити у овако одабраном друштву? Невероватно леп. Мало је рећи да ми је учињена велика част. Ову номинацију памтићу до краја живота. Нисам могао ни да сањам лепши завршетак године. Валенсија је направила велики резултат, а Бог ми је дао да се појави врхунски клуб. Како у центар увек стављам приватни план, супруга Тамара и ћерка Анђела су шлаг на торту.

Турски Ефес се побринуо да и финансијски биланс буде преко очекивања?

Све се буквално догодило за три дана. Кад је завршена сезона аутомобилом сам се вратио у Србију, уопште нисам размишљао да напустим Валенсију. Међутим, Ефес је платио огромно обештећење и понудио ми уговор из снова на три године. Ипак, новац није био једини мотив. Допао ми се пројекат прављења шампионског тима у европским оквирима, а без лажне скромности, чињеница да сам био први на списку жеља, посебно ме је обрадовала. Амбициозан сам човек, а веома је важно да могу да уживам у кошарци. Све то сам добио одласком у Турску.

Навијачи у Истанбулу су препознали ту емоцију. Чиме сте их још освојили?

Вероватно атипичном игром, „на фору”. Ја на терену ни на шта не личим. Нити могу да скочим високо, нити да потрчим брзо, али опет сам ефектан и на неки начин атрактиван. Још кад можеш да убациш онда кад је важно, на неки начин купиш шоу.

У тиму је велики број новајлија, звезда. Како су вас прихватили и да ли вам је довољна једна лопта?

Ван свих очекивања. Тим је састављен од пре свега добрих људи, а сваки од нас зна због чега је ту и каква су очекивања. Било је лакше док је Иљасова био у тиму. Повратком у НБА оставио ми је више простора за игру, али и већу одговорност. Свестан сам да једино тимска статистика одређује колико је сваки од нас успешан, тако да на индивидуалну, ма колико била добра, гледам само крајичком ока.

 Како се снашао Саша Вујачић?

Американац! Тако га у шали зовемо, а менталитетом је прави „југос”. Уосталом, има црногорске, српске и словеначке крви. Није му лако да се бори с притиском холивудске звезде и славом веренице, тенисерке Шарапове. Лако се уклопио и тек ће у наставку сезоне показати да је паклени кошгетер.

 У „топ 16” фази Евролиге следе тешки дуели. Шта очекујете?

Једина позитивна страна жреба је што ћу бар на кратко имати прилику да се дружим са пријатељима Теодосићем и Крстићем, као и селектором Ивковићем. По мени је ЦСКА највећи фаворит за освајање Евролиге. Крстић је најдоминантнији центар, а Теодосић игра у великом стилу. Имају Шведа који је нови Кукоч, а шта могу ново да кажем о Кириленку...Олимпијакос не треба отписати иако је знатно подмладио тим. У овој фази такмичења нема много математике. Сви су јаки и рачунају да могу даље. Ми осећамо велику одговорност с обзиром на улагања и услове који су нам пружени. Нико нас не притиска, али знамо да би успех био уколико се пласирамо на завршни турнир који ће бити одржан у Истанбулу.

Шта сматрате неуспехом у 2011?

Литванија је још увек жива рана, онај мој промашај против Француза, иако утакмица није била елиминациона. Олимпијске игре су мој највећи спортски сан, а Лондон нам је измакао. То је једино такмичење за које могу буквално да кажем – важно је учествовати.  

Колико је реално да видите Рио 2016?

Крстић и ја ћемо за коју годину већ почети да шкрипимо, али све бих дао да „закачим” Рио. Макар да уђем у тим као 12. играч, ма само да машем пешкиром.

Шта би вас највише обрадовало у новој години?

Да добијемо породично појачање, Анђела секу или брата. Ја желим бројнију екипу, а супруга још једно дете. Видећемо ко се ту у ствари пита.

Мирко Стојаковић
објављено: 03.01.2012.